Kažu da ne treba čuvati predmete, već uspomene. Kažu da se ne treba vezivati za stvari, već za ljude. Kažu da je materijalno prolazno, da u tome nije svrha... A zašto onda ipak svako od nas poseduje sitne drangulije od kojih ne može da se odvoji? Zašto se 'lepimo' za predmete i brižljivo ih čuvamo? Ne čini li se i vama da nam je nekada više stalo do sitnice koju možemo da opipamo prstima, nego do neke osobe?
Da li onda to znači da grešimo, i da ne pronalazimo prave vrednosti, već se prepuštamo onome što nije živo?
Pa, ovo je post u kome ću pokušati da odgovorim na neka od navedenih pitanja pitanja.
Mislim da ne idem daleko od istine kada kažem da mniogi od vas, baš kao i ja, imaju brdo kutija sa igračkama iz detinjstva, ili školskih svezaka iz mlađih razreda. Lutke, časopisi, plišane životinjice, komadi odeće... sve je to lepo posloženo i zapakovano u kutije koje su odložene na bezbedno mesto, a samo jedan pogled na njih nas štiti od zaborava na lepe trenutke.
Ja sam emotivna osoba, a samim tim rado pamtim uspomene i dugo ih čuvam u srcu. Roditelji me kritikuju zbog raznih 'besotrebnih sitnica koje čuvam, a ja nikako ne uspevam da ih u bedim da mi je ta salveta, koja se na moru 2011. godine ispostavila kao višak, itekako potrebna. Ja sam neko ko voli uspomene i pokušava da ih što duže sačuva. Ne predstavljaju mi problem bezbrojne fascikle iz kojih vrve silni papiri, leci, ulaznice, karte... Ne smeta mi što je najdonja fioka mog ormara napunjena svakojakim sitnicama. Ne mislim da je loše što imam kolekcije starih časopisa, albuma i sličca. Moja soba prestavlja mesto gde se nalazi pregršt sitnica koje meni jako znače.
Da, jesam neko kome je mnogo stalo do materijalnih sitnica i predmeta, i mnogo mi je teško kada nešto izgubim ili treba da bacim. A zašto to radim, odgovor je vrlo jednostavan. Mene sve te sitnice, svaki predmet, ukras, i zgužvani papir koji posedujem, podseća na odrežene dogadjaje, budi sećanja i emocije. Vodi me u prošlost i pomaže da iznova proživim trenutke koje sam rado želela da zapamtim.
I da, smatram da jedan račun iz kafića ili neiskorišćeni kupon za sladoled, ljudima ne predstavljaju ništa, osim, naravno, onome ko je odlučio da ih ne baci u prvu kantu, već odloži u zadnji džep farmerki.
Dakle, smatram da je sasvim u redu posedovati bezazlene sitnice i džidža-bidže, koje drugima predstavljaju 'gluposti', a nama most koji povezuje sa prošlošću i lepim uspomenama. Treba živeti u sadašnjosti, i sa ljudima; ne treba se vezati za predmet kao predmet, već na pravi način ceniti njegovu sentimentalnu vrednost koju sa sobom nosi.
