Ponedeljak ujutru. Iz sna me budi brat, ne bi li mi saopštio da upravo polazi u školu i ja ostajem sama u kući. Mrsko mi je da ustanem iz toplog kreveta, ali ipak to činim. Sanjivo trljajući oči, silazim niz stepenie, a potom zaključavam vrata za njim, i otpočinjem svoju jutarnju rutinu. Najradije bih se vratila u krevet - pa ipak je hladno zimsko jutro. Međutim, obaveze i planovi koji me čekaju, ne dozvoljavaju mi to. A i već sam se rasanila.

Zatežem posteljinu na neurednom krevetu, koji još miriše na san. Radim neke lagane vežbe, ne bih li se prodrmala i čila započela dan. Sama sam, pa je i kuhinja samo moja. Volim da eksperimentišem sa doručkom, pogotovo ponedeljkom. Uz laganu muziku u pozadini, doručkujem, razmišljajući o tome zašto ljudi ne vole ponedeljak. Zašto je prvi dan sedmice toliko omražen? Zašto ljudi nerado misle o njemu? Ta nije li to radni dan, kao i svaki drugi? Samo što ponedeljak ima nešto što ostali dani nemaju, a to je inspiracija i motivacija kakvu samo jedan početak može pružiti.

Nije li divan osećaj znati da smo na pragu nečeg novog, nečeg što tek počinje? Nije li lepo kada se nalazimo ispred jednog novog dana, nove sedmice? Do sledećeg, ispred nas je čak njih sedam, od po 24 časa. Zamislite samo koliko toga možemo učiniti u tako kratkom, a opet dugom, periodu. Koliko toga čeka na nas, izazovi, ciljevi, zadovoljstva... Koliko toga treba da proživimo, da se smejemo, da uživamo.

Samo je potrebno malo se zaustaviti, udahnuti duboko. Osetiti jutro, pribrati misli... i zakoračiti u jedan novi početak.

Nemojte mrzeti ponedeljak, radujte mu se. Budite zahvalni na svemu što vam pruža, i cenite svaki novi koji dočekate.

Živimo u takovm vremenu kada imamo osećaj kao da je sve manje dobrih ljudi oko nas. Plašimo se šta će neko posmisliti ili da li ćemo nekoga naljutiti i uvrediti svojim stavom, rečima. Ne osećamo kao da su svi uvek tu za nas, iako mi za njih jesmo. Dajemo sve od sebe da neke osobe zadržimo u svom životu, čineći i radeći sve za njih, postavljajući ih na prvo mesto. Iznemoglo činimo sve ne bismo li ih čvrsto zdržali tu gde jesu, pored nas. Neki ljudi su nam bitniji od sebe samih, guramo ih ispred svih svojih osećanja i potreba, a ne razmišljamo da li bi izvesna osoba makar delić toga pružila kada smo mi u pitanju.

Ja sam osoba koja voli ljude, i u svakome koga poznaje, ili ne poznaje, pokušava da izmami ono najbolje. U stanju sam da 'kopam' po nečijoj ličnosti, i uporno tražim makar malu naznaku dobrodušnosti. Često postavljam tuđe želje i potrebe kao prioritete. Bezmalo mnogo puta sam prvo odradila nešto za drugoga, a potom za sebe. Nisam umela da kažem ne, makar u pitanju bile najbanalnije sitnice. Nisam volelela da se svađam i raspravljam, već me je činilo srećnom da vidim osmehe na licima oko sebe, pa makar to nekada značilo da sebe stavim u drugi plan.

Ne više. Mnogo toga sam shvatila, i promenila. Veliki broj osoba oko kojih se trudimo, ne mari za nas ni mrvicu. Ne bi oni činili za nas toliko, ne bi razmišljaji, cenili. Oni su prosto sebi na prvom mestu, a za druge ih i nije mnogo briga. Ja sam shvatila manu njihovog razmišljanja, ali i jednu vrlo dobru stranu. A to je da uvek, bilo gde i bilo kada, treba da smo sebi najbitniji i  na prvom mestu. To ne znači da treba da budemo sebični i ne mislimo nimalo na druge, ali znači da moramo naučiti da sebe poštujemo više od ostalih, makar malo. Znate ono, Kad svi odu, ko nam ostane? - Mi sami. I upravu je onaj ko je to rekao. Koliko god dobrog drugima činili, ta neće svako od njih istom merom nama uzvratiti. Nekima smo bitni, nekima ne, i to će uvek tako biti.




Dakle, činite sve ono što prvenstveno vas usrećuje, jer niko vam ne može podariti osmeh i lični uspeh, do vi sami. Budite dobre osobe, pomažite ljudima, činite dobra dela, ali upamtite da sve gubi smisao ako nešto ne radite iz ljubavi, ako vam ne pričinjava zadovoljstvo, ili prihvatate protiv svoje svoje. Ne dozvolite da vaši snovi i ciljevi ispaštaju zbog drugih, pogotovo onih koji vam ni hvala neće reći za sve dobro što su od vas dobili. Niko nema prava da vam oduzima vaše vreme, i vaš život. I niko nije dovoljno vredan da zbog njega odustanete od onoga što vam je zapravo bitno.

Šta vi mislite o ovoj temi?

Još jedan dan u kome koristim javni prevoz. U autobusu sam sa gomilom ljudi. U autobusu kroz koji je prošlo hiljadu različitih lica. Na sedištu na kome su sedeli mnogi. Stojim kraj prozora prekrivenog kapljicama kiše i zagledana sam u tačke izvan vozila u kome se nalazim. Teško mi je da razaznam objekte, jer je prozor ipak previše zamagljen i mokar. Odlučujem da okrenem glavu i posvetim se prizoru oko mene. Ljudi. Mnogo glava koje vidim prvi put, vetovatno sad i nikad više. Baka sa drvenim štapom sedi kraj trudnice. Čovek sa vunenom kapom zatvara prozor, a blizu njega jedno malo dete pokušava da ne padne, oblažući svojim sitnim šakama sivu hladnu šipku. Posmatram ih tako, i uviđam koliko su različiti. Svako ima svoju priču, svoj život. Jedno nam je samo zajedničko, a to je da se nalazimo u istom autobusu. A posle, kada svako na svojoj stanici napusti isti, zapućuje se na ciljanu destinaciju, meni trenutno nepoznatu i daleku.

Ušla sam u školu. U učionicu. Prolaze časovi, a evo i poslednji se bliži kraju. Posmatram sneno svoje odeljenje. Posmatram razrednu za katedrom, a pre nje svaku profesorku koja je danas držala kredu pritisnutu na dobro poznatu zelenu tablu. Razmišljam o svima njima. Tu smo zajedno, na časovima i predavanjima, učestvujemo u zajedničkim aktivnistima. Ali različiti smo. Ne nadamo se istom, ne maštamo o istom. Želimo drugačije, i razmišljamo drugačije. Jednog dana, kada poslednji put pređemo preko praga te ostarele učionice, svako će se zaputiti tamo gde misli da treba, nastaviće svojim putem, i pokazati koliko je drugačiji od ostalih.

Sedim na kamenom zidiću na Kalemegdanu i divim se Dunavu koji protiče podamnom. Taj pogled me smiruje i opušta. Osvrćem se oko sebe. Nisam jedina kojoj prizor reke koja teče metrima ispod prija. Ljudi su oko mene. Mladić i devojka zaljubljeno se drže za ruke. Kokice ispadaju iz punih šaka dece, a obrazi su im itekako naduveni od količine koja je u ustima. Prođe i pokoji bicikl, iako nije obeležena posebna staza. Kolica za bebe se lagano kreću, pod kontrolom jedne majke, a iz nih izviruje sitna glavica koja, baš kao i ja, posmatra svet oko sebe. Pitam se kako svi oni, koji su se zatekli na mestu na kojem sam trenutno, razmišljaju. Šta misle o danšnjem danu, vremenu, zracima Sunca? Da li uživaju na ovom predivnom šetalištu, opasanom tvrđavama? Da li vide lepotu koju i ja vidim, a sakrivena je u, recimo, kamenu postavljenom baš tu pre mnogo vekova?

Volim da posmatram ljude, u autobusu, školi, šetalitu, prodavnici, bazenu, na ulici... Volim da razmišljam o njima i njihovim životima, osmišljavajući im priče. Ne znam kako koja zapravo glasi, ali zabavlja me da svima dodeljujem lepe osobine, i srećne živote. Ne znam gde su se uputili, ali mi je lepo da mislim o tome.

 A možda i jeste sva čar zapravo što ne znam, što ne znamo jedni druge tako dobro. Možda baš zato volimo da se međusobno posmatramo, maštajući i zamišljajući... Mnogo je ljudi koje svakodnevno ugledam, mnogo onih koje sretnem po prvi put, koji prođu pored mene.

Ljudi su različiti, a mi nikoga ne poznajemo dovoljno dobro. Pa čak i kada mislimo da nam je nešto sasvim znano, a ono se ispostavi suprotno. Zato, ne osuđujte ljude na prvi pogled. Ne dozvolite tom prvom utisku da preovlada. Pružite ljudima šansu, upoznajte ih. Ne donosite peruranjene zaključke, zasnovane samo na onome što ste ugledali. Ipak ne znate koja je druga strana priče. Nekada nije sve onako kako se na prvu loptu čini, a vi nemojte biti površni. Dokažite da vredi biti čovek i posmatrati svet oko sebe.

O čemu vi mislite dok posmatrate ljude?

Da li vi svojim najboljim prijateljima pišete pismo za rođendan?

U septembru prošle godine sam pisala o stvarima koje se svakodnevno dešavaju, a mene jako iritiraju, toliko da mi se od pojedinih sitnica diže kosa na glavi. Kako je taj post bio dosta čitan, a i u komentarima ste pisali da želite drugi deo, odlučila sam da vam to i priuštim. Naime, konačni sam se nakanila da iskucam ovakav post, a verujem da ćete se u narednim stavkama u sami pronaći, ili bar u jednoj od njih. Uživajte u postu o 6 svakodnevnih zbivanja, koja su u stanju da učine da se nakostrešim sva.

Preskakanje stanice

Kako živim u Beogradu, vožnja autobusom je doslovno neizbežna, jer je nemoguće stići na određena mesta bez korišćenja prevoznih sredstava. Ono što me užasava, pored gužve i neprimerenih komentara najčešće putnika, jeste preskakanje stanica, odnosno kada vozač odluči da ne stane na jednu, pa ni na sledeće dve, a onda tek na četvrtu. Verujte, nije malo i nije prijatno otići tri stanice više od, a zatim se vraćati na željenu, pogotovi kada žurite.

Tačka od maskare

Ako ste žensko i koristite maskaru, razumećete. Taman sve lepo namažem, oba oka,  i odlučim da pred polazak stavim još jedan sloj. I šta se onda desi? Pa moram da pogledam uvis ili se ubodem u oko, a zatim ostavim i crnu fleku na gornji kapak. Uh, onda kvasi stapić za uši, skidaj crno, popravljaj senku... a usput i zakasni.

Rukavice

Imam problem sa hladnoćom, stoga uvek moram da nosim rukavice. To mi ne predstavlja problem, ali mi smeta kada me neko zove, a ja onda nespretno tražim telefon, zatim i u žurbi skidam rukavice, ne bih li uspela da se javim osobi koja čeka, i uglavnom prekine.

Trag od krede

Biti redar u mojoj školi je najomraženiji položaj koji nekog učenika može da zadesi. Što zbog količine odgovornosti, što zbog kreda, koje su tako čvrste, da kada se briše tabla, obavezno mora da se pređe minimum dva do tri puta. A da ne spominjem usputnu prašinu i udisanje krede - užas!

Masne ruke

Kako sam već spomenula da imam problem sa rukama i hladnoćom, onda ste sigurno zaključili da sam naoružana kremicama koje moram konstantno da mažem. Najveći problem mi predstavlja kada ne smem ništa da dodirujem i ostavljam otiske na svakom predmetu oko sebe. A da ne prominjem čupavo ćebe - prosto se naježim kada ga dodirnem masnim rukama!

Zimi kao eskim

U mom gradu zimi znaju da vladaju minusi, i hladnoća da hara ulicama. Stoga, ako planiram da napustim toplinu svog doma, potrebna mi je adekvatna zaštila od mraza i izuzetno hladnog vazduha. Ali problem nastaje kada se obučem previše slojevito, nabacim kapu, šal i rukavice, a kapuljača kao šlag na torti. Onda jedva čekam da stignem na odredište na koje sam se uputila, ne bih li se napokon otarasila mnogobrojnih slojeva koji me guše.

Šta je ono što vas itirita do te mere da vam se diže kosa na glavi?

P.S. Pišite u komentarima takođe i ako želite i treći deo ovog posta.

Večeras sam ovde sa jednin kratkim postom, u kome planiram da vam otkrijem pobednika darivanja koje sam pre deset dana oranizovala (OVDE). Po obećanju, danas, 2.2.2017, tu sam da nekoga obradujem, a ostalima kažem da ću u budućnisti organizivati još darivanja, tako da ne budite tužni ako niste ovo osvojili.

Naime, pobednica je ADA K.

Ja ti od srca čestitam, nadam se da sam ti ulepšala dan. Javiću ti se uskoro, pa se možemo detaljnije dogovoriti oko slanja paketića.

Pozdravljam vas sve, uživajte, i iščekujte novi post, koji izlazi još sutra.

P.S. Uživala sam čitajući vaše odgovore na pitanje koje sam vam postavila, zaista mi je bilo zanimljivo.