Jedan običan čas španskog jezika - profesorka piše na tabli zadatak koji treba da uradimo, a mi umorno prelistavamo naranžastu knjigu, u potrazi za stranoim setenta y ocho. Sedmi je čas, nije ni čudo što smo svi pospani i usporenih pokreta. Profesorka, koja je primetila našu bezvolju, odlučila je da malo preokrene tok časa, u nadi da će nas njeno pitanje koje je usledilo makar malo trgnuti i zainteresovati.
Naime, rekla je a zatvorimo knjige, jer ima zadatak drugačije vrste za nas. Zamislite da vam novac u životu nikada ne predstavlja problem, i da nemate ama baš nikakvu brigu o njemu, šta biste radili u životu? Čime biste se bavili, zbog čega biste ujutru motivisani ustajali iz kreveta?
Moram da priznam, isprva je bilo jako škrtih odgovora, poput ne znam, uživao bih u novcu koji imam ili kao da je bitno šta želim, kad ionako živimo u ovakvoj državi. Mlada profesorka je na sve to samo klimnula glavom. Zatim je od nas zatražila da ipak pokušamo da zamislimo idealan svet, koliko god to bilo moguće ili nemoguće, i da ponovo odgovorimo na prethodno postavljeno pitanje o žiovotnom pozivu. Insistirala je da svačiji odgovor čuje.
Bilo je svakakvih odgovora. I dalje je to bilo poprilično šturo, ali profesorka nije odustajala. Kako je vreme prolazilo, tako se atmosfera u učionici razvedravala. Sa ne znam i ipak je to Srbija, prešli smo na pa ipak bih ja... mene oduvek zanima... interesuju me... volela bih... bavila bih se... I tako smo svi, jedan po jedan, izređali svoje želje i snove. Tog dana čula sam mnogo toga, pa čak i bolje upoznala one sa kojima svakodnevno delilm prostor u učionici. Dopalo mi se da saznam o čemu istinski sanjaju, a ne da misle onako površno kao sa početka časa.. Zaista sam ih bolje upoznala, pogotovo one za koje nisam ni slutila da na taj način razmišljaju.
Nakon izređanih našiih želja i viđenja budućnosti u idealnom svetlu, profesorka je opet uzela reč. Svaka nova generacija mi pruža sve manje odgovora. Svaka nova generacija je sve manje zainteresovana za svet oko sebe. A kada smo mi njoj postavili pitanje sa početka časa, koje je ona prvestveno uputila nama, ispičala nam je kako je studirala medicinu, dok nije poverovala ljudima oko sebe koji su je uveravali da je to naporno i nije za nju. Naposletku je odustala i upisala filološki fakultet, i evo je sada, u gimnaziji, predaje španskii jezik.
Nemojte me pogrešno shvatiti - ja volim svoj posao, volim da radim sa decom, sa vama... Mladi me podmlađuju, ali u poslednje vreme sve više mislim da su oni ti koji su stariji i ozbiljniji od mene, da su oni ti kojima je potrebno podmlađivanje... Vi imate tek šesnaest, svi vaši snovi se mogu ostvariti. Morate biti motivisani, morate znati šta želite, i truditi se da to i ostvarite, bez obzira na to gde se nalazite. Za mene je možda kasno, ja nikada neću biti veterinarka, ili modni dizajner, ali vi možete sve. Iz vaše perspektive, ceo svet je vaš, život je pred vama. Mladi ste. Vi možete sve.
Moj odgovor je bio jednostavan, i došao bez mngo razmišljanja. Pisac i fotograf.
Pofesorka je u pravu. Treba da maštamo, da sanjamo, da se trudimo, ostvarujemo... Jesmo mladi, i to je naša najveća moć. Nemojmo protraćiti svoju mladost, i sve mogućnosti koje nam ona donosi. Bez obzira na to gde se nalzimo, gde živimo, za šta se školujemo... naši snovi su najbitniji. Treba da ujutru ustajemo iz kreveta motivisani. Treba da smo deca, dok smo deca. Treba da nikada ne dozvolimo stvarnosti, ili ikome da nas sruši i primora na ono što ne želimo. Jer mladi smo. Jer možemo sve.
Šta vi mislite o ovoj temi?
Koji je vaš najveći san?
Instagram: laananass
E-mail: blog.teenqueen@gmail.com
Prethdni post: Živim dok živim