Vrapci na grani znaju već koliko ja volim da čitam knjige, i da je to jedan od načina na koji najradije provodim svoje slobodno vreme. Kako rastem i sazrevam, tako se i moj čitalački ukus menja, te sam od laganih tinejdžerskih priča kakve sam čitala nekad, dospela do ozbiljnijih štiva. Uživam u trilerima i misterijama, pričama protkanim nesvakidašnnjim ljubavnim dramama, pa sam se zato ovog leta upustila u čitanje dela pisca kog moja mama obožava i rado mi preporučuje.
Sidni Šeldon, jedan je od najpoznatijih pisaca, a izuzetno je znan po svojim vrhunshunskim zapletoim koji čitaocu itekako zagolicaju maštu i nikako ne ostave ravnodušnim. Upravo tako sam se i ja osećala nakon čitanja dva njegova dela, čije ćete naslove i detaljnije o njima pročitati u daljim delovima posta.
Prva koju sam pročitala, ujedno i prva Šeldonova knjiga u mojim rukama, jeste Pesak vremena, koju sam osvojila u Marsinom darivanju još u januaru. Sklop okolnosti mi nije dozvolio da se njome pozabavim ranije, tako da sam joj se tek letos posvetila. Nosila sam je na more, jer ne važim za osobu koja smatra da na plaži treba čitati isključivo čiklite ili nešto slično tome. Tako da, za svega tri dana sam je pročitala, u pauzam između kupanja, kada sam uživala u ovom romanu.
Naime, glavnu radnju dopunjuje i sporedna, a sam uvod je upravo reč o tome, građanskom ratu koji se vodio u Španiji. Međutim, kako se prođe par stranica, priča se već izoštrava i uvodi nas u živote pojeinih ljudi, spajanje puteva, životnih odluka, iskušenja... Roman je genijalno osmišljen jer je naizgled sve jasno, a opet tako komplikovano i kompleksno, toliko da se kraj ne može ni naslutiti, a smrt pojedinih likova duboko rastuži. Ne sumnjam da ćete uživati.
Druga jeste Druga strana ponoći. Ova knjiga mi se možda još više dopala od prve, samo zbog toga što ovakav kraj nikako nisam očekivala. Mogla sam zamišljati sve i svašta, i u nastavcima, ali nikako mi na pameti nije dolazilo da će baš uslediti ono što jeste. Verujte, ovo je knjiga koju nećete ispuštati iz ruku, bar dok ne pročitate, jer ćete osetiti onaj dobro poznati osećaj nama knjigoljupcima, kada naprosto ne možemo da se odvojimo od nekog dela i njegovih strana.
Noel je poznata glumica, princeza, koja svojom izuzetnom lepotom pleni srce svakog muškarca koji je ugleda. Imala je težak period u tinejdžerskom dobu, te je jako mlada naučila da bude hladnokrvna i odmerena. Nakon što ju je čovek za koga je trebalo da se uda, ratni pilot, izigrao, Noel ostaje skrhana, ali ubeđena da će ga jednog dana pronaći i osvetiti, makar toliko da pati duplo više no što je ona.
Svako od njih dvoje nastavlja svojim životom, a kada im se staze jednom ponovo ukrste, njih dvoje bivaju optuženi zajedno za jedno ubistvo. Krajnji ishod je potpuno neočekivan i naprostpo me je oduševio.

Da li ste čitali neko Šeldonovo delo?
Koji žanr vam najviše prija?

Email: blog.teenqueen@gmail.com
Instagram: laananass
Prethodni post: Kako preživeti srednju školu - 2

Instagram: laananass

Prethodni post: Kako preživeti srednju školu

Svako ko živi u gradu, pogotovo u nekom velikom i urbanijem, zna kako leto može biti isuviše pakleno. Zna da visoke temperature, ogromne vrućine, gužve u saobraćaju... itekako su nekada mučni. Veliki broj automobila, gradskog prevoza, buke... Život u gradu je zaista divan, i ima itekako svojih prednosti, ali isto tako ima i mana koje su neizbežne i prosto kvare sliku o jednoj gradskoj sredini. Letos sam imala priliku, da se izolujem iz svog voljenog Beograda i otputujem, a usput posetim i prababu koja živi na selu.

Kao mala, svako leto sam odlazila kod nje, nekad i na par nedelja, i zaista svaki put uživala u čarima pravog seoskog života. Koliko god da volim Beograd, mnogo mi prija da, makar i na par dana, promenim svoje okruženje i dnevnu rutinu, i osetim kako je to živeti potpuno drugačiujim načinom života, načinom na koji svakako nisam navikla.

Volim svež vazduh koji me opija danonoćno. Volim pogled na horizont i liniju spajanja neba i planina. Volim petlove koji ranom zorom kukuriču i bude me. Volim sve domaće životinje koje na imanju zateknem. Volim miris svežeg i stoprocentno prirodnog voća i povrća. Volim plastenike i zalivanje biljaka. Volim večernju tišinu i jedva čujni zvuk zrikavaca. Volim da se vozim traktorem. Volim pravu domaću pitu za doručak. Volim da posmatram pradedu kako muze kravu, ili kroti tele.Volim tihe letnje noći, bez ijednog zvuka saobraćaja. Volim izgled malih kuća starih decenijama, koje odišu prošlošću. Volim crnobele fotografije na zidu, uslikane u vreme kada je moja baba bila devojčica. Volim da se šetam šumom i berem trešnje i divlje jagode. Volim da budem smotana i istim tim trešnjama isprljam belu majicu. Volim miris prirode. Volim da je fotografišem, kao i sve ono što nemam priliku da vidim u gradu. Volim svaki trenutak koji sam provela u tom seocetu na jugu Srbije, i nedostaje mi vreme kada sam bila mala i trčala za kokoškama po drvorištu, pazeći da ne ugazim slučajno u njihov izmet, jer znam da bi me mama grdila.

Malo je reći da volim život na selu, iako nisam često u prilici da ga iskusim. Trenutke koje provedem u tom seocetu, koje polako odumire, smatram izuzetno dragocenima. Kvalitetno sam provodila vreme i stvarala uspomene, i neizmerno sam zahvalna na tome. Zaista je tužno što su tamošnji žitelji samo stara lica, i retkost je videti ikoga mladog, jer je prioda zaista divna, i vredno je videti sve lepote koje se kriju izvan gradske vreve. Tužno je i to što nema ko da obilazi ta stara lica, da jednog dana nastavi tamo gde su oni stali i uloži u prirodne lepote. Sve u svemu, ako imate nekoga ko živi na selu, nikako ne propustite priliku da ga posetite, makar jednom godišnje, jer ćete iskusiti nešto neverovatno i saznati kako to izgleda život na pravom selu, i koliko se razlikuje od vaše uobičajene svakodnevnice u gradu.

Uživajte u slikama. 

A sada da vas malo iznenadim, pa evo i par slika iz 2004. godine, kada je meni bilo samo 3.

Email: blog.teenqueen@gmail.com

Prethodni post: ''Krećem u srednju i ne poznajem nikoga u novom odeljenju''

Da li ste ikada iskusili život na selu?

Ii, evo mene sa još jednim postom koji se tiče škole. Kako sam ovog leta bila malo zauzetija no što sam očekivala, tako je i moja neredovnost na blogu bila izraženija, te se nisam upustila u pisanje postova sa aktuelnom back to school temom. Zapravo, odlučila sam da neću ni imati seriju postova, jer meni iskreno nije zamljivo da čitam zaredom one sa istom tematikom, pa ni ja sadržaj ovde neću okrenuti u tom pravcu. Naime, školska godina je otpočela, trajaće dobrih 10 meseci, sa pauzama, ali kraj avgusta i početak septembra nisu jedini period kada sam inspirisana da pišem o ustanovama u koje svakodnevno (ne)rado odlazimo i o tome kako ih što bezbolnije i srećnije preživeti.
Dakle, školski dani su pred nama, neki učenici su po prvi put kročili u svoje škole, a neredak je slučaj da se prvaci srednjoškolci zadese u odeljenju gde im apsolutno nijedno lice nije od ranije poznato. Tu nastupam ja, sa današnjim postom, i otklanjam od vas svaku sumnju i strah koji ste razvili kada ste primetili da kraj vas nema druga ili drugaruce iz osnovne škole.

Za početak treba znati da vi niste jedini u novom odeljenju, i niste jedini kome su sva lica nepoznata. Koliko god da ste vi uplašeni i zbunjeni, toliko je i devojčica koja sedi pored vas, a možda i duplo više onaj dečak iz poslednje klupe.
Novi početak nije lak, i svima nam je jednostavnije kada kraj sebe imamo nešto poznato, kada nije sve oko nas npredvidivo i neočekivano. Ali uklopićete se. Znam da hoćete. Potrebno je vreme, a vi ga imate koliko želite. Potrebno je biti ljubazan prema svima, bar na početku. Biti otvoren, druželjubiv, spreman za konverzaciju. Prići nekome prvi, udeliti kompliment, ponuditi slobodno mesto kraj sebe u klupi... A onda razgovor počne sam od sebe da se razvija, i početak jedne sasvim nove priče je pred vama. Možda će se ona završiti već do kraja sledećeg časa, a možda će se njeni nastavci ispisivati godinama dalje, do kraja srednje srednje škole, pa i još.
Toliko je toga što treba u srednjoj školi da otkjrijete, upoznate, saznate o sebi, o drugima... I svi koji smo završili osnovnu, kroz to smo prošli. Samo polako, dan za danom će biti sve lakše, i lepše, a usput je zanimljivo suočavati se sa nečim nepoznatim, polako osvajajući teritoriju i gradeći svoje mesto. Samo je bitno da se ne bojite, jer za tim apsolutno nema potrebe. Budite veseli i nasmejani, spremni da pronađete prijatelje i osobe sa sličnim interesovanjima. Samo upamtite, nikako se nemojte pretvarati da ste neko ko niste zarad dobijanja sipmatija drugova iz odeljenja, jer na taj način nećete ostvariti kontakt sa osobama koje vam zaista priaju, a pritom ćete se i vi loše osećati jer ste u društvu u kom se govori ili radi ono što vas ne interesuje. I nemojte biti preosetljivi na sve što čujete ili vidite, kao ni pregrubi ili odbojni prema drugima, jer ipak na taj način nećete otaviti dobar prvi utisak i utisak tražim prijatelja uopšte. Pružite ljudima priliku i ne osuđujte na prvu loptu, jer ne želite ni drugi prema vama tako oda se ponašaju. Pokažite svoj stav ali i da ste prijateljski nastrojeni.Dokazano je da većina prijateljstava za ceo život potiče iz srednje škole, ne iz osnovne, te se opustite maksimalno, nabacite osmeh na lice, i samo pozitivno. Za strah i paniku nema mesta, jer ne vode ničemu, a kako vreme prolazi, i sami ćete se u isto uveriti.
Srećno, verujem u vas!

Kako ste proveli prvu nedelju škole?

Email: blog.teenqueen@gmail.com
Instagram: laananass
Prethodni post: Spremna za novu školsku godinu?