U današnje vreme, kada se živi jako brzo, i kada je potrebno uložiti veliki napor za jedno opuštajuće popodne, bez razmišljanja o raznoraznim problemima i obavezama, prosto nije sebično staviti sebe na prvo mesto, i jednostavno pre voditi brigu o svojim potrebama i željama, nego tuđim. Malo pomalo, gradimo svoj svet, postavljamo zidove i rušimo iste, puštamo ljude u njega, volimo, razočaravamo se, praštamo... Imamo auru oko sebe, i često zaboravimo da postoji i život izvan nje, i da su tamo neki drugi ljudi, neki drugi svetovi. S vremena na vreme možda promolimo glavu, i zavirimo tamo, ali najčešće se brzo uvlačimo u dobro poznato okruženje, jer smo tu bezbrižno ušuškani u ono što je nama sigurno i bezbedno.
Ali da li se nekada zapitate jeli svuda tako? Da li i drugi ljudi imaju svoje bezbedne svetove, gde žive spokojno svoje živote, kao vi vaše? Naša stvarnost, i ono što mi zapažamo, nije svačija stvarnost.
Ljudi imaju svoje probleme. Kao i vi vaše. Ali ljudi se bore. Nauče da žive sa onim što ih zadesi, sa onim što je njihova stvarnost. Ali poenta je da, ako se samo malo potrudimo da razumemo da je neko drugačiji, da ima svoje prepreke, razloge... samo tako ćemo moći da proživimo razna iskustva, sa raznim ljudima, i bolje upoznamo druge, sebe, i jednostavno shvatimo kako svet funkcioniše i šta se krije sa druge strane zida koji sagradimo.
Današnji post je posvećen mojoj drugarici Maji. Ona je dijabetičar. Već osam i po godina. Živi sa time, bori se i ne odustaje.
Nije uvek nailazila na razumevanje okoline, ali zna da to ništa ne treba da znači. Ima prijatelje, nas, koji je mnogo volimo i podržavamo. Uz nju smo kada joj se sloši, i razumemo svako njeno nervozno ponašanje prouzrokovano smanjenom ili povećanom količinom šećera. Svako njeno moram da krenem kući ranije apsolutno je opravdano, jer smo svesne da mora da vodi računa o svojim obrocima i često gleda na sat. Tu smo da se pojavimo u bolnici sa knjigama i cvećem, i makar malo doprinesemo da se oseća bolje i bude srećnija.
Zašto ovo pišem? Iako znam da Maja ne voli da je sažaljevaju, što mi i ne činimo, i iako znam da nije uvek strašno kao što izgleda, mada nekad i jeste, ja ipak pišem ovo. Koliko god sam tu za nju, i slušam je, i pokušavam da razumem, činjenica je da nikada neću u potpunosto moći da razumem ono što ona prolazi ili je prošla. Zato sam, sa ostalim prijateljima, uvek tu za Maju, jer nam ona i njeno prijateljstvo mnogo znače, bez obzira na to da li je dijabetičar ili ne. Jer prijateljstvo je nešto više od toga da zadirkujemo jedni druge zbog bokesti kao mala deca. Majo, mozda ne znamo tačno kroz sta prolazis i kako ti je, ali trudimo se da ti sve olaksamo i budemo uvek tu. Uz tebe.
Ovaj post sam napisala inspirisana tekstom koji je sama Maja objavila na svom blogu (Living Sweet Life), a to je učinila jer je čitala razna iskustva mnogih ljudi i odlučila da sa svetom podeli i svoje. I pokaže da nije crna ovca i nije ništa lošija u odnosu na druge ljude i decu, pa i onu koja su je ranijih godina izbegavala. Samo je drugačija, a to nije mana, već posebnost.
Ponosna sam na svog borca i, kako ona to voli da kaže, slatko dete. ♡
Ako želite da pročitate ono što je napisala, možete to učiniti klikom OVDE.
Instagram: laananass
E-mail: blog.teenqueen@gmail.com
Pethodni post: Gimnazija - da ili ne?