Kao što ste mogli da ispratite, što na mom blogu, što na Instagram profilu, nedavno sam bila u Grčkoj na moru, i malo je reći da sam se oduševljena vratila. Iako mi nije prvi put da posetim ovu izuzetno lepu zemlju, ja svaki put vidim nešto novo i iznova i iznova se išćuđavam i divim prizorima na koje naiđem, ljudima, jelima... ma čitavoj atmosferi koja tamo vlada. Zato dozvolite da vam u ovom postu prikažem neke od stvari koje su uzrok mojoj velikoj ljubavi prema jednoj mediteranskoj zemlji.

#1

Od kad sam prvi put otišla u  Grčku, tada su palme postala moja jedna velika ljubav. Da li zbog toga što ih nema u Srbiji, ili zbog prevelike fotogeničnosti, ali ja mnogo volim palme i to kako se one uklapaju u čitav jedan morski prizor.

#2

Nešto po čemu je Grčka jako poznata jeste giros. To je jelo koje se može naći svugde u svetu, ali nigde nije kao u Grčkoj, gde je i nastalo. Ne znam je li do načina spremanja, ili do posebnog sosa tacikija, ali ovo tradicionalno grčko jelo je preukusno i mislim da nigde neću naći nešto takvo kao što sam tamo. Ako se nađete u Grčkoj, ne sumnjam da ćete već prvi dan otići po svog giros i uživati u njemu.

#4

Grci su jako ljubazan i prijateljski narod, to mogu da potvrdim. Uvek su veseli, pričljivi, opušteni, vole muziku i zabavu... Zaista se osećam prijatno kada u prodavnici, kafiću, štandu sa sladoledom... naletim na osmehe  i ljubaznost. Kako sam često išla gradom i fotografisala najrazličitije stvari, između ostlog i kafiće, naletala sam i na konobare koji su mi pozirali i ljude koji su tamo sedeli i nasmejali se u kameru kada vide da slikam, umesto da okreću glavu i sklanjaju se pred fotoaparatom. Vidite o čemu govorim?

#5

Još jedna stvar koja je mene oborila s nogu jeste ta što Grci dosta paze na detalje i ukrase. Sitni predmeti, veoma lepi, nisu nikakva retkost i skoro na svakom koraku se mogu primetiti. Ipak, nije tamo sve nakičeno i budžasto, već je zaista sve na svom mestu i odlično se uklapa.

#6

Nektarine. Samo ću to reći. Mislim da vam ne mogu opisati koliko su grčke breskve nektarine sočne i osvežavajuće. Jednom rečju, predivne su u svakom smisli i nigde takve nisam jela, osim leti u Grčkoj. Znaće ko proba.

#7

Poslednja stvar koju ću danas spomenutui jeste jezik. Grčki jezik je zaista divan i lepo mi je da čujem na plaži ili ulici ljude koji njime govore. Uspela sam da zapamtim koju reč, ali bih volela da jednog dana čitav jezik naučim. Međutim, u poslednje vreme sve više se može čuti u Grčkoj i srpski jezik, jer ima dosta turista iz moje zemlje, pa se tamošnji stanovnici trude da se tome prilagode. Neizmerno mi je simpatično kada se muče prilikom izgovora slova poput č, ć, š i slično, ali moram priznati da im odlično ide. 

Nije teško zaključiti da sam veliki ljubitelj Grčke i maltene svega što ona nudi, od predivnih plaža i morske vode i zalazaka, pa sve do muzike i ukusne hrane. Iako sam do sada u Grčkoj išla isključivo u primorske gradiće, u letnjem periodu, stojim iza toga da bih jako volela da posetim i one koji ne izlaze na more, već u sebi kriju drugu vrstu čarolije. Ne sumnjam da su pojedini gradovi i znamenitosti divni, i svakako bih želela jednog dana i u takvu vrstu putovanja da se upustim.

Napravila gomilu fotografija, u ovom postu su prikazane samo neke od njih, ali očekujte da će do kraja leta biti još mnogo slika iz Grčke i Nea Flogite.

Jeste li vi putovali na more ove godine?

Volite li Grčku?

Email: blog.teenqueen@gmail.com

Instagram: laananass

Prethodni post: Činjenice koje možda niste znali o mom blogu

Živimo u svetu punom osuda, punom mrkih pogleda i hladnih reči. A ipak, stalo nam je do tih ljudi koji nam ništa dobro ne žele, stalo do njihovog površnog mišljenja. Često dopustimo da nas pogodi, povredi, nanese na pogrešan put. Mnogo puta odustanemo zbog nečega što je neko drugi rekao, o nama, zbog nekoga ko nam je potpuno nebitan. A onda propustimo mnoge dragocenosti koje nam ovaj divni život koji imamo pruža.

Koji je vaš recept za podizanje samopouzdanja?

E-mail: blog.teenqueen@gmail.com

Instagram: laananass
Prethodni post: Da li je sreća zaista lepa samo dok se čeka?

Istina je da se mnogo čemu radujemo. Odbrojavamo dane do početka raspusta, do kraja školske godine, odlaska na putovanje, rođendana, dobijanja poklona, kupovine, do viđanja sa dragom osobom koja nedostaje... Zaista je mnogo toga što cekamo da se u budućnosti odigra i razmišljamo o tome sa osmehom na licu. Ali pitanje je šta kada se to nešto napokon dogodi? Kada dodje, ostavi trag u nama, i samo prođe? Ispari i iščezne kao da ga nije ni bilo? Odemo na more, provedemo divnih 10 dana tamo i onda se vratimo kući, a posle mesec dana bude kao da nismo ni putovali. Ili se radujemo žurki mesecima unazad, a onda to veče napokon dodje i već nakon 3 dana bude kao da se nije ni dogodilo. 

Sve su to samo primeri, međutim ja ne mislim tako. Ne mislim da je sve toliko jednostavno i lako prolazno. Znam osećaj kada se nešto željno iščekuje, kada se broje sati ili minuti, pa čak i ono nespavanje do kasno u noć zbog preveikog uzbuđenja i razmišljanja.

Ja smatram da treba živeti u trenutku i da se ne treba kajati ni zbog čega, ako smo tada bili srećni. Dakle, koliko god ono što smo čekali kratko trajalo, ipak je trajalo. I ne treba da vas brine ili zbunjuje ta igra vremena koja nam se iznova nameće, ne treba da ste tužni ako se neko lepo poglavlje vašeg života završilo. Jer, ako ste vi bili srećni, ako ste vi bili ispunjeni, ako ste vi proveli divno vreme i stvorili sebi gomilu uspomena koje ćete dugo čuvati... onda je sve bilo vredno događanja i čekanja. Iako iza vas, iako možda nikad više, ne treba žaliti. Jer, sve ima svojih čari i dobrih strana, kao i ta sreća, za koju se kaže da je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da. 

Mislite li vi da je sreća lepa samo dok se čeka?

Email: blog.teenqueen@gmail.com

Instagram: laananass

Prethodni post: Zašto voleti putovanja?

Onaj trenutak kada zakopčavamo kofer pun odeće i kojekakvih sitnica je zaista neprocenjiv. Onaj trenutak kada u ruku uzmemo pasoš ili voznu kartu, takođe je neprocenjiv. A znate šta je još toliko posebno? Čitavo putovanje, ljudi koje sretnemo, mesta koja posetimo, hrana koju probamo po prvi put u životu, reči na stranom jeziku koje naučimo, fotografije koje zabeležimo, uspomene na divne događaje kojima prisustvujemo... Svaki deo jednog putovanja je posebam i vredan pamćenja, jer to su trenuci kada napustimo svoju svakodnevicu i uputimo se u nešto nama novo, nepoznato, uzbudljivo... 

Jer putovanja su zaista poseban čin i treba im se maksimalno posvetiti i uživati u istim.

Kao mala, nisam često putovala u druge države. Pokoji put sa babom u Makedoniju, porodično putovanje na more, jedna rekreativna nastava u četvrtom razredu, poseta rodbini u drugim gradovima... Ali gde god išla, ja sam uživala. Koliko u samom putu i gledanju kroz prozor u drveće, polja ili planine oko sebe, toliko i u pakovanju i euforiji koja u mojoj sobi vlada prilikom odabira onoga što će ići u putnu torbu. Evo, i sada dok ovo pišem, oko mene je čitav haos koji treba popakovati u rančeve i kofere. Ali neka, meni ne smeta, jer ja volim da se pakujem i spremam, a usput i radujem putovanju koje mi predstoji.

A sad, ako izuzmemo pakovanje i putovanje do nekog mesta, zašto ja zapravo volim putovanje? Ne, ne mislim na odlazak i vožnju, već mislim na čitavo to vreme provedeno sa ručkom kofera u ruci i van svog Beograda. 

Nije li divno otići negde, promeniti sredinu, upoznati nove ljude? Nije li lepo zaljubiti se u novootkrivena mesta, predele? Ostvariti nova poznanstva i stvoriti prijateljstva? Nije li divno uslikati sve svojim novim fotoaparatom, ponešto i izabeležiti u svesku? Ponovo se vraćati na ista mesta, i svaki naredni put se osećati kao da je prvi, u pozitivnom smislu naravno? Naučiti nešto. Promeniti. Saznati. Sazreti. Zagrliti ljude i voditi duge razgovore sa njima, na šta ste čekali skoro godinu dana. Nije li predivan osećaj pobuditi se na nekom drugom mestu, a ne u svojoj spvaćoj sobi? Nije li lepo posetiti novi grad, hodati nepoznatim ulicama, istraživati? Baratati novčanicama koje se ne koriste u našoj državi. Osetiti nostalgiju za svojom kućom, a istovremeno se nadati da će vreme povratka što kansije doći...

Nije li sve to divno?

Nisu li putovanja jedno prelepo i zadovoljavajuće iskustvo?

Želela sam da se izvinim što ste u protekle dve nedelje imali manje novih postova na blogu, a to je bilo iz razloga što sam putovala, i vratila se kući juče. No, sutra krećem na novo putovanje, ali ovaj put ću imati više uslova za pisanje i objavljivanje novih postova, tako da već sutra možete očekivati jedan na mom blogu. Do tada vas pozdravljam, a vi mi pišite.

Volite li da putujete?

Koliko često idete na daleka putovanja?

Instagram: laananass

Email: blog.teenqueen@gmail.com

Prethodni post: Osećaj se lepo u onome što nosiš

Svaki dan ista priča. Svaki dan isti podsmesi i iste pogrdne reči. Sektašica. Narkomanka. Njena crvena kosa je baš upadala u oči drugima iz razreda. A ni sitni pirsing na nosu joj nije išao u prilog. Ostatak odeljenja je često buljio u nju kao u nekoga ko ne pripada tu gde jeste, gledali su je kao osobu sa druge planete... Izgledala je snažno, ispod te maske opasne i hladnokrvne devojke, ali ipak nimalo nije bila ravnodušna i teško joj je bilo da bude ono što jeste.

Pametan je. Ali to nema veze sa naočarima debelog crnog okvira i fiksnom protezom koju je morao da nosi. Pametan je, a i voleo je svoj izgled štrebara iz američkih filmova. Ali njega su zadirkivali. Zbog kovrdžave kose i ispeglanih majica su ga prozivali maminim sinom. Zbog odličnih ocena su ga prozivali ulizicom i štreberom. Ubrzo je prestao da voli svoje naočare i sve češće je išao bez njih, uprkos tome koliko mu je teško bilo da razazna bilo šta pred sobom.

Imala je problem sa viškom kilogramma. Nosila je preširoku odeću, jer su je drugi prozvali debelom. Sa bolom i suzama u očima, uspela je napornim radom da se izbori sa problemom. Smršala je. Previše. I nosila usku odeću. Ljudi si je sada nazivali kosturom i grisinom, i svakodnevnim zadirkivanjima nije bilo kraja. Bila je zbunjena, često plakala, i sedela sama, razmišljajući u čemu je njen problem, šta je pogrešno uradila, zašto ne uspeva da se svidi drugim ljudima.

Živimo u svetu kada je jako redak slučaj naići na osobu koja je drugačija, koja se izdvaja, kojoj ne smeta da se razlikuje od drugih i uživa u tome. Ljudi, shvatite da ne postoje dve iste osobe na svetu, a kamoli više. Ne možete upravljati tuđim životima, tuđim stavovima, ili tuđim ukusima. O tome se zaista ne raspravlja, i što pre to shvatite, to će svet postati lepše i bezbolnije mesto. Nosite odeću koja se vama dopada, slušajte muziku koja vama odgovara, mislite šta želite, ali poštujte i ono što je tuđe. Zamislite samo koliko bi svet bio jednolično i dosadno mesto da su svi isti i monotoni. To zaista ne želimo. Busite svoji, volite sebe i svoje izbore, i ne dopustite da vas iko sputa u tome da živite svoj život i budete srećni. Svetu se ne može ugoditi, a i ne treba.

Šta vi mislite o ovome?

Email: blog.teenqueen@gmail.com

Instagram: laananass

Prethodni post: Igram se fotografijama

Šta mislite o ovakvom načinu eksponiranja fotografija?

Email: blog.teenqueen@gmail.com

Instagram: laananass

Prethodni post: Kako se ja menjam s vremenom?

A bila je mala tatina princeza i mamima muškarača u isto vreme. Stidljiva pred gostima, a ipak je neumorno brbljala ne bi li privukla pažnju odraslih osoba. Pravila se ljubomorna na mlađeg brata, ali ga je volela kao svoju omiljenu plišanu igračku. Trčala je stalno, dok je palmica na vrhu glave neprestano odskakivala gore-dole. Kasnije, kada joj je kosa dovoljno porasla i loknice konačno počele da dobijaju oblik, molila je mamu svakoga dana da joj vezuje dva repića - jer tako je njena lutka nosila. 

Odbijala je da se rastaje od roditelja na više od jednog dana, ali je volela da putuje i uči o svetu oko sebe. Vrtić nije bio njeno najomiljenije mesto, iako je vreme provedeno tamo umela da iskoristi na kvalitetan način, igrajući se, crtajući, kopajući po pesku i praveći tortice od blata... Oduvek je bila kreativna, olovku i makaze nije ispuštala iz ruke, a volela je i da peva.

Kasnije je pošla u školu. Mala plačljivica iz vrtića se primirila, i odgovorno prihvatila obveze koje joj prvi razred nameće. Slova su naučena, čitanje savladano, a odlične ocene se ređale. Nije dozvoljavala da joj mama nosi ružičasti ranac na putu do škole ili kuće, već je uživala da oseti teret na svojim ramenima. Još od malena je volela da bude u pravu, da se ponaša tvrdoglavo, da se prepire za ono što želi. Umela je uči, umela je da se druži, umela je razmenjuje, tada moderne, stikere sa drugaricama iz odeljenja. Ali nije umela da prihvati četvorku iz matematike, a zatim i iz pirode i društva. Nije znala da se ne vrti sve oko škole, da ocena nije bitna, već znanje koje ponese iz te četvrtaste drvene klupe. Nije uvek smatrala da je ona najbitnija, mislia je da su drugi, da treba prvo o nekome da misli, a kasnije o sebi. Nije cenila slobodno vreme koje joj se pruži, već ga je koristila ne bi li se biolje pripremila za neki test ili takmičenje.

Kao mala, nije znala mnogo toga. Ali, Bogu hvala, kako je rasla, naučila je. I još uvek uči.

Redni broj razreda koji je pohađala se povećavao. Redni broj svećice koju je svake godine duvala se povećavao. Broj prijatelja koje je kraj sebe imala, pa, takođe se povećavao. Ali ona je i dalje nastavila da se nervira i plače oko četvorke ili, ne daj, Bože, manje ocene. Nastavila je da bude umiljano i nežno dete, za primer, ali ipak previše stidljiva da bi najboljoj drugarici rekla prema kome to ima simpatije. Takođe je nastavila da bude redovna dobrica, da se nervira danima oko sitnica, da forsira sebe i očekuje previše. Umarala se mnogo, a nije shvatala poentu svega. No ipak, bila je srećna.

Danas, ona je drugačija. Promenila se Pošla u srednju školu. Ne razmišlja isto. Shvata da nisu svi ljudi divni, da joj ne žele svi dobro, da umeju da koriste, da neretko gledaju samo sebe. Shvatila je da nije teško razočarati se u nekoga, i koliko je to zapravo gorko. Nastavila je da niže odlične ocene, ali i dozvoljava sebi predahe. Zna da je sebi najbitnija i na prvom mestu, i da uvek treba da razmišlja u skladu sa tim. Ja nisam sebična, govori sebi, ja samo volim sebe, kao što drugi vole sebe. I u pravu je. 

Nekada devojčica puna ideja, ali i straha da ih sprovede u delo, ona više nije. Sada je sigurnija u sebe, ne boji se osuda okoline, ne dozvoljava drugima da stanu na put njenoj sreći. I dalje je puna ideja, samo što sada ona zna šta želi, vidi svoju budućnost. Ostala je odgovorna i savesna, često stidljiva i emotivna, ali je radila na sebi. Radila, i ponosna je na sebe. Ponosna što se trudi da bude najbolja verzija sebe. Ponosna što je ovo što je danas. Ponosna na ono u šta je izrasla. Iako ima još mnogo toga da nauči, da otkrije, da se desi... ona je sa svojih 16 godina zadovoljna svojim stavovima i zadovoljna što može za sebe da kaže da je svoja. 

  Ona više nije ista, i srećna je zbog toga.

Nadam ste da sam ovim postom učinila da me malo bolje upoznate. Ne znam da li je zbog vremena, zbog mentalnog odrastanja, promene stavova i sazrevanja, ili prosto do života koje živimo, ali istina je da mi ne rastemo samo fizički, i da se iz dana u dan  menjamo. Ne možemo ostati isti, ali možemo odabrati kakvi ćemo biti. Naši životi su u našim rukama, te pazite kako se ophodite prema sebi. Dajte sve od sebe i budite najbolja verzija vas. Na kraju krajeva, bitno je da se sa ponosom možemo osvrnuti na period koji je iza nas, koliko god da smo se promenili. Ja, na primer, nisam ista kao pre, i zadovoljna sam sobom kakva sam, ali to ne znači da nisam srećna što sam pre bila takva kakva jesam. Jer tada sam pratila svoje srce i činila ono što sam želela, što je najbitnije, ne bih li bila srećna. I bila sam.

Kako se vi menjate s vremenom?

Email: blog.teenqueen@gmail.com

Instagram: laananass

Prethodni post: Kako ostati istrajan u vršenju ciljeva?

Oduvek sam volela da pišem, kako krupnije tekstove poput postova za blog, knjige, sastvava i slično, tako i nešto sitnije, kao što su liste. Uživam da sastavljam raznorazne stavke i ređam ih po papiru, numerišem, štrikliram... Međutim, makar to bio i najobičniji spisak za kupovinu, spisak onoga što treba da naučim, da uradim... nekada nije jednostavno neprikosnoveno se pridržavati svega napisanog i u datom roku ispuniti sve što smo prvenstveno od sebe i očekivali. A neretko su u pitanju gubitak motivacije i istrajnosti, iako je želja kao želja sveprisutna. Zato vam ja danas pišem post o svojim savetima kako da ostanete uporni i istrajni u vršenju ciljeva sa to do liste, bez da nakon par dana ili sati odustanete ili prosto zaboravite da je ona ikada i bila napisana.

MOTIVACIJA

Ono što vam svakako treba jeste motivacija. Iskreno, nema šanse da sebe naterate na nešto jer vam je dosadno i ne znate kako da iskoristite vreme. Vama je potrebna motivacija, a nju možete pronaći u svemu oko sebe. Razmislite ko ste sada, gde ste, šta znate, a šta ne. Sada zamislite sebe kao osobu koja je naučila sve ono što je želela, koja je stekla nove prijatelje, koja nije protraćila vreme, koja u septembru prepričava svoj neveroatno zanimljivi letnji raspust... Pa, neka motivacija za početak bude to da treba uvek da težimo da budemo najbolja verzija sebe, a kako ćemo to postići ako ne vršenjem i postizanjem ličnih ciljeva?

NAGRADA

Još jedan vid motivacije može biti i nagrada. Osim toga što je za pohvalu i samo to što ste nešto dobro za sebe i svoj život uradili, a vi se možete i materijalno nagraditi i sebi priuštiti nešto o čemu ste dugo maštali. Neka to bude i najmanja sitnica, ali neka vama pruža zadovoljstvo i želju da ostanete istrajni i ne odustanete lako od sebe i svojih ciljeva.

SPONTANOST

Nekada, planovi padnu u vodu. Nije sve onako kako smo zamislili, i ne teku stvari onako kako smo želeli da one teku. Zato, opustite se. Budite spontani, jer je i to lepo, i to ima svojih izuzetno dobrih strana. Naučite da ne možete ipak baš vi svime da upravljate, i da nije smak sveta ako nešto malo poremeti vaš prvobitni plan. Pustite stvari da idu slučajno, da se dese neočekivano i izazovu duplo veće iznenađenje no što bi se to desilo onako kako ste zamislili. Neočekivano nije sinonim za neprijatno i loše iskustvo - upamtite.

NA PAPIRU

Naše misli su zaista čudo. Može ih istovremeno biti i bezbroj dve, tri. Mogu biti šarene, mogu biti usreređene, mogu leteti na sve strane, zbunjivati nas... Zato, ja najviše volim da sednem, otvorim novi list svog planera, i jednostavno napišem sve ono što su moji ciljevi. Isparvka, ne iznesem ja ipak sve, jer je to nemoguće, ali ono čega se u tom trenutku setim, a ja zapišem. Neka, da ne zaboravim posle. A i čisto malo da smirim nered koji se u glavi napravio.

S obzirom na to da su leto i raspust stigli, a mi uveliko uplovili u njih, verovatno već svi imate svoje liste ispisane ciljevima i prošarane željama. Ako niste napisali, a sigurno imate makar u glavi bezbroj planova.. Još uvek ima vremena i nije kasno, stoga uzmite papir i olovku u ruke, i planirajte vreme slobode i uživanja koje imate na raspolaganju, pa, makar naredna dva meseca.

Koji si vaši planovi za ovogodišnje leto?
Koliko ste zaista istrajni u vršenju ciljeva sa svojih to do lista?


 Email: blog.teenqueen@gmail.com
Instagram:  laananass
Prethodni post: Ukus leta

Leto je uveliko počelo, a o tome svedoče i veoma visoke temperature i vrućine, koje će potvrditi svaki stanovnik Beograda, mada ni šire nije mnogo bolje. Vreme je takvo da je naporno izaći iz kuće u sred dana, te zato ako želim da odem negde i napustim mesto pored ventilatora u kući, čekam neko prikladnije doba dana, odnosno kasno podne ili veče. Juče je bio jedan od takvih dana, kada sam se odvažila da sednem u zagušljivi autobusu bez klime, i vozim se do centra grada, gde sam se posle nešto više od mesec dana napokon ponovo sastala sa Marijanom (Marsyly). Šetale smo gradom, naravno i fotografisale, usput ispričale, i odlučile da jedno sparno popodne ovekovečimo sladoledom. I to ne bilo kakvim, već takozvanim tajlandskim sladoledom. 

Verujem da ste već čuli za ovu poslasticu, koja je skoro postala veliki hit u svetu, a prvenstveno zbog načina na koji se priprema. U pitanju je ploča koja je izuzetno hladna, svega -35 stepena celzijusa, a na nju se sipaju svi potrebni sastojci. Specifično je što se oni mešaju, sjedinjuju, a istovremeno i smrzavaju, dok se sve to radi uz pomoć dve špatule. Na kraju se čitav sladoled razmaže po ploči, i urola u pet rolnica.

Ako imate Instagram nalog, ne sumnjam da ste mali milion puta dosad odgledli kratak video i imali priliku da vidite kako ovaj sladoled nastaje.

Sada, već na početku leta, mislim da sam otkrila poslasticu kojoj ću se rado vraćati i jesti mnogo puta. Mala poslastičarnica je na mene ostavila veliki utisak, a sam saldoled je zaista preukusan i zaslužuje da se nađe u rukama svakog sladokusca. Ako se ikada pojavite u Beogradu i odlučite da prošetate njegovim ulicama, nemojte zaobići Andrićev venac i I Scream Rolls, jer garantujem da se nećete pokajati. Štaviše, jedva ćete čekati da se ponovo častite čašicom predivnog tajlandskog sladoleda, kao što je to slučaj i sa mnom.

Da li ste nekada probali ovakav sladoled?

Instagram: laananass

Mail: blog.teenqueen@gmail.com

Prethodni post: Na pola puta...