Inspiracija je nešto bez čega se u životu ne može. Ili bar ne u mom slučaju. Zamislite samo, kakav bi to svet bio da nema oko nas svih onih divnih prizora, boja, osmeha, koji nas inspirišu i daju snagu da uzdignute glave koračamo napred, svesno idući prema cilju? Zamislite kakav bi vam dan bio da ne ugladate ništa veselo i lepo, da ništa ne poželite da uradite, kreirate. Jel možete da zamislite svoj život bez svega oko sebe što vas inspiriše, bez osećanja koja vas golicaju, bez...?
 Znam da ja zasigurno ne bih.

Ja sam sanjalica. Volim da maštam. Važim za pozitivnu osobu. Volim da se smejam. Volim da gledam osmehe oko sebe. Volim da se zagubim u svoje misli i dugo lutam nepoznatim putevima, usput oktkrivajući lepotu. Volim da se divim malim stvarima, i pronalazim sreću u onome gde je naizgled nema. Ili je bar nema puno. Ali i to se računa, zar ne? - jer sreća je sreća, kakva god ona bila.


Ideje su svuda oko nas. Inspiracija takođe. Pa što ne bismo onda iskoristili svaki radostan trenutak, svaki znak pažnje, svaki tračak sreće? Zašto ne bismo maštali, bili kreativni, bili inspirisani? Nemojte se plašiti kada vam nad glavom zasvetluca sjajna sijalica, jer do je dobar znak. Znak da imate ideju, znak da ste spremni da osmislite nešto novo, znak da želite da živite, i upuštate se u nove pustolovine... znak da ste ljudsko biće.

Pokrenite se, jer niko to neće učiniti za vas. Kada god ste u mogućnosti, učinite nešto lepo. Prvenstveno za sebe. Radujte se. Smejte. Pravite male korake, svakodnevno. Budite odvažni. Idite postepeno, jer samo tako se dolazi do cilja i velikih ostvarenja. Jer samo tako se prave dobri ljudi, i oni sa životnim pričama vrednih pričanja... i slušanja.

Na koji način vas proleće inspiriše?

Sedim i gledam u slike koje sam ovog marta napravila. Sedim i dopuštam prstima da lete preko tastature, užurbano prateći tok mojih misli. Sedim i uživam u trenutku u kom se nalazim, i u spoznaji da je stiglo proleće. Malo je reći da sam srećna, istinski srećna, što je moje omiljeno godišnje doba napokon odlučilo da mi se pridruži i obraduje me svim svojim lepotama svojstvenim samo njemu. Odlučila sam da pustim da me iznenadi svime što je za mene pripremilo, a moje je samo da uživam u čarima kojima sam se radovala i jedva čekala da nastupe. Vama predlažem isto - izađite iz kuće, prošetajte, uberite cvet, fotografišite ga, kupite sladoled, obradujte nekoga, osmehujte se. Osetite proleće na sebi - nećete se razočarati, dajem vam svoju časnu reč.

A u ostatku posta uživajte čitajući o lepotama koje sam ja izdvojila, mada ne krijem činjenicu da ih je mnogo mnogo više od onoga što sam ja nabrojala. Želim vam divan dan! 

OTVARANJE SEZONE SLADOLEDA

VOŽNJA ROLERA

DUGE ŠETNJE PO GRADU

FOTOGRAFISANJE SVEGA OKO SEBE 
(okej, ovo je kod mene karakteristično za bilo koje godišnje doba)

JAGODE
(krajem proleća, ali i to se računa)

MIRIS BAGREMA

TEKSAS JAKNA, koja menja tešku zimsku

NOKTI U VESELIM BOJAMA

MIRIS CVEĆA NA STOLU


ODLAZAK SA MAMOM NA PIJACU CVEĆA

INSPIRISANOST BOJAMA

BUĐENJE PRIRODE

CVETANJE CVEĆA, LISTANJE DRVEĆA

ZVEZDANO NEBO

KASNIJI ZALAZAK SUNCA

STARKE

CVETNI DEZENI

ŠETNJE PO PARKOVIMA ILI ŠUMAMA

PEŠAČENJE DO ŠKOLE

CVRKUT PTICA

TRENING NA OTVORENOM

OPUŠTANJE UZ KNJIGU U DVORIŠTU ILI NA TERASI


Šta vas posebno raduje u vezi sa prolećem?

Mail: blog.teenqueen@gmail.com
Instagram: la_ananass
Prethodni post: Sutra je novi dan

Četvrtak je, a sutra petak. Ustaću rano, u šest. Očigledno je, prva sam smena u školi. Ući ću u školu, verovatno ću i žuriti uz stepenice, na treći sprat, kasneći - jer to je my way. Sešću na svoje mesto, treća klupa, red do vrata. Izvadiću samo jednu hemijsku olovku, jer mi ništa više nije potrebno. A, da, i korektor. Dvočas iz srpskig je u pitanju. Dele nam vežbanke za pismeni.

Sedim i razmišljam o temama koje bi nam razredna mogla ponuditi. Zasigurno će se one ticati Gorskog vijenca, ili Ane Karenjine. A možda i oba, jer ipak će nam dati dve do tri teme - pa ti biraj.

Gorski vijenac smo odavno radili, ali verujem da ćemo imati neki Njegošev citat kao naslov. Pa za to i nemam šta da se pripremam, ipak je Njegoš rekao i napisao mnogo toga pametnog. Posebno mi se dopada ona njegova Sutra je novi dan.

Koliko li puta čujem oko sebe da se neko žali, tuguje, proklinje dan... Koliko puta ljudi padaju u depresiju i samosažaljevaju se? A kolko se i to meni dešavalo? Ne više.

Nije lako biti uvek nasmejan, jer svet oko nas nije bajan i savršen. Istina je da se katasrofa dogodila, jedan u školi, svađa sa dragom osobom, ili nešto još gore. Ali poenta svega jeste da bol koji osećate, nije večan. Sve će proći, samo ako budete jaki i nadate se. Da, nada je prava reč za ono što je svima potrebno. A pored nje i volja i želja da se cilj ostvari i nešto u životu postigne. Ta nije smak sveta, štogod je u pitanju. I nije tačno da će uvek biti loše kako je danas. 

Smiri se, udahni duboko. Diši. Zastani. Promisli. Pozitivnost ti treba, jer se s njom istinski živi. Nadaj se. Nije kraj i nije se sve srušilo. Biće bolje - svakim trenom je sve bolje.

 Sanjaj i maštaj, jer i to pomaže. Učini nešto produktivno, nešto lepo za sebe. Smej se. Jer, nije za džabe Njegoš poručio da je sutra novi dan.

Kasno je. Umorna sam i prehlađena. Mislim da ću sada otići na spavanje, jer mi treba jedno dobro punjenje baterije za sutra. Trenutno su mi oči pune suza, od kijavice, i jedva čekam da utonem u meki jastuk iza mene. Danas je tako kako je, ali sutra je novi dan.

Znam da nije četvrtak sada dok ovo objavljujem, ali sinoć sam bila sprečena (zbog prehlade i umora) da to učinim. Užvajte!

Šta vi mislite o ovoj Njegoševoj rečenici?

Znate li još neku njegovu?

Mail: blog.teenqueen@gmail.com

Instagram: la_ananass

Prethodni post: Roditelji na blogu?

Kada sam otvorila blog, davnog decembra 2015. godine, za njegovo postojanje znale su svegačetiri osobe: mama, tata, brat i najbolja drugarica (koja je bila obaveštena posle drugog posta). Dugo sam ja piskarala za sebe, svoje čitaoce, ali oni nisu bili iz kruga ljudi koje lično poznajem. Trebalo je mnogo vremena da se oslobodim, odvažim i još sa nekim podelim svoju malu tajnu. Danas je situacija skroz drugačija, jer sam ja dobila više samopouzdanja i nemam problem da nekome kažem za blog. Štaviše, raduje me kada neko meni znan slučajno nabasa na njega ili moj Instagram profil.

Kako su meseci prolazili, mojoj porodici je sve manje i manje postajalo čudno što redovno odnosim kojekakve sitnice u sobi i fotografušem na podu, zatim nisu se više iščuđavali tome što mi je kamera konstantno uključena, ili tome što pišem neobavezne ili dubokoumne tekstove koje će čitati masa ljudi koji me ne poznaju. Jednom rečju, nije im bilo čudno to što imam blog. Iako nisu i dalje sigurni šta taj svet sve donosi sa sobom, polako se upoznaju sa onim şto ja radim i ineteresuju za razne segmente blogosfere.

Danas, moj svaki post mama pročita. Istina je da nema uvek vremena za to, i da joj se nekada nakupi po tri-četiri posta, ali ona to pročita. Iskreno me hvali ili ukazuje na greške ili ono što joj se ne dopada, a voli i slike  da prokomentariše. Često kaže da sam je ostavila bez teksta i meni je zaista drago ako to stvarno misli.

Tata je po pitanju bloga dosta manje zainteredovan od mame, ali njemu je dovoljno da zna šta radim i da uživam u tome. Međutim, neretki su slučajevi da mi kaže o čemu bih mogla da pišem, šta da fotografišem... i on je moj glavni saučesnik u misiji kupiti profesionalni fotoaparat.

Sve u svemu, moji roditelji, iako ne razumeju u potpunosto smisao i značaj bloga, znaju da on meni predstavlja nešto čemu se jako posvećujem i izuzetno bitno, značajno, i u tome me, svako na svoj način, podržavaju. Hvala im od srca!

Da li vaši roditelji znaju za vaš blog i šta misle o svemu tome?

Instagram: la_ananass

Gmail: blog.teenqueen@gmail.com

Prethodni post: Zbunjena pred vremenom

Nije tačno da je danas peti mart. Nije moguće da je proleće na promolu. Ne verujem kada kažu da je počeo treći mesec ove godine. Takođe, ne verujem ni svom telefonu, koji uporno ostavlja datum u 2017. godini. Ne, ne može biti ni da je šezdeset dana od prvog januara već prošlo. Ma sigurna sam da je u toku 2014. Dobro, 2015, ne dalje. Nije istina... nemoguće... ne.. Da budem iskrena, sve više ovakvih izjava u poslednje vreme slušam i čitam. Neću lagati ako kažem da se neke od gore napisanih rečenica mogu poklopiti i sa mojim razmišljanjima. I neću izbeći činjenicu da i ja zabezeknuto stojim pred kalendarom i pitam se kako, gad, gde...? 

Istina je da imam osećaj nekada kao da mi je vreme misteriozno protelepo pred očima, kao da je prosto prohujalo predamnom, i neuhvatljivo mi se izmigoljilo iz šaka. Mogla bih da se zakunem da je juče bila godina kada sam završila osmi razred, godina kada sam pošla u prvi osnovne, ma godina čije sam leto provela bezbrižno trčkarajući na ulici ispred kuće. Pitam se ponedak, jel to mene neko začikava i pred nosem samo vrti dane, mesece, godine... A nije moguće da je sve prošlo, ne može sada biti početak drugog polugodišta, jer je juče bio septembar, nije moguće da za dve godine postajem punoletna, ne želim da postanem punoletna, ne želim da uđem u svet odraslih. Ali istina je da sam mu svakom sekundom koju časovnih otkuca, sve bliža.

S druge strane, nekada se vreme toliko otegne, nekada se pitam prosto kako nije prošlo. Kada se prisetim davnih događaja, zaplahne me činjenica koliko je vremena zapravo proteklo, koliko sam se ja promenila, sazrela. Zaista je neobično kako rastemo, i fizički i psihički, ali i to kako vreme teče, tu pred nama. Neobično je to kako umemo da ga osetimo, živimo, radujemo se, a onda nezahvalno žudimo za još, i još, a ne stanemo malo, ne porazmislimo o svemu onome što smo učinili, iskoristili, proživeli.

Vreme je zaista čudnovata stvar. Oko nas je, obavija nas, po njegovim pravilima igramo. Ali samo ako smo dobri igrači, iz te beskonačne i neprekidive igre možemo izaći kao pobednici. Samo ako znamo kako da mudro iskoristimo ono što se nalazi u našim rukama, shvatićemo da vremena ima uvek, i taman onoliko koliko nam je potrebno. Dan traje čitavih dvadest i četiri časa. Nedelja ima sedam dana, a godina čak trista šezdeset i šešt. Zamislite koliko je to minuta, sekundi... I sve je to vaše. Racionalno raspolažite onim što imate, nesebično koristite. Ne zavaravajte se da će biti još prilika, jer možda neće. Činite ono što u datom trenutku smatrate ispravnim, i uživajte u svemu što vam izmami osmeh. Radujte se svakom novom danu, svakoj novoj nadi, sreći. Ne odbijajte pustolovine, i ne plašite se završetka Sve je u životu prolazno, a možda i nije, ne znam,ali nemojte žaliti za vremenom koje je proteklo - budite zahvalni na vremenu koje je proteklo, zahvalni na tome što ste proživeli i iskusili. Jer, žaleći, samo pokazujete da niste dostojan igrač i ne znate da se nosite sa svetom i vremenom oko sebe.

 Mladi smo, život je pred nama, ta red je da iz njega iscrpimo najviše što možemo. Jer, kao što sam pomenula već, vreme je čudnvato...

*slike su nastale u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu - sve preporuke*

Šta vi mislite na temu prolaznosti?

Imam 16 godina. Mlada sam. Sanjalica sam. Razmišljam o životu. Sasvim sam obično dete. Tinejdžer. Idem u školu, izlazim sa prijateljima, treniram u slobodno vreme. Čitam knjige, fotografišem, pišem blog, knjigu. Smejejem se, stvaram umetnost, cenim male stvari. Šetam gradom, gledam oblake, radujem se kiši. A možda ipak nisam tako obična? Možda sam izuzetno posebna?

 U mojim grudima kuca srce koje žudi za ostvarenjem snova. Srce koje nije kameno, i ne može odoleti izazovima. Srce koje snažno lupa iz trena u tren, podsećajući da vreme prolazi, a ja odrastam. Nisam mala kao nekad, i nemam želje kao tada. Sada sam zrelija. Razmišljam drugačije. Želim drugačije.
Ljudi oko mene me mogu osuđivati. Mogu me smatrati klinkom, mogu prekoravati. Mogu upirati pogled u mene, i mogu misliti šta god im se prohte. Ali šta ja imam s tim? Ništa. Neka vode svoj život, mene ne zanima. Ne zanima sve dok imam svoje snove, nade, i znam šta želim da imam, i ko želim da budem.

Da li ste se nekada zapitali koja je svrha vašeg života? Zašto postojite, zbog čega ste tu gde se sada nalazite? A da li ste mislili ikada o svojim životnim ciljevima? O svemu što istinski želite da urabite, postignete, ostvarite? Jer ja jesam, i to više puta. 

Razmišljanje o sličnim temama me je nagnalo da pomislim na prolaznost. Prolaznost u smislu da nešto ovog trenutka traje, već sledećeg puf - nestane. Tenutak kada je nešto bilo prosto iščezne i otkotrlja se u zaborav. 

Mi sada živimo, sada postojimo. Naši životi se odvijaju u ovom trenutku. Ta mi smo samo jedna mala zvezda, zalutala u beskonačnost i beskrajnost vasionr. Sve je neizvesno. Ne znamo šta će biti posle. Ne znamo kada će se sada završiti.

Ali ono što znam jeste da je moj živit vredan. Moje postojanje je bitno. Ako ne drugima, a meni je.

U mojim rukama se nalazi sadašnjost koja pripada samo meni, i niko nema prava da mj je oduzme ili određuje njen tok. Ja odlučujem o tome kako ću provesti svoje vreme, i hoću li se jednog dana ponosno osvrnuti i pogledati iza sebe, ili ognuti glavu i tiho žaliti sa izgubljenim. 

Želim da uvek mislim pozitivno i činim dobro. Želim da gledam iskrene osmehe oko sebe, i da meni lice uvek krasi jedan takav. Želim da budem okružena ljudima koji mi znače, i kojima ja značim. Želim da srećna dočekujem svaki novi dan. Želim da budem uspešna, da pušem, da objavljujem knjige. Želim da fotografišem. Želim da upoznam svoju srodnu dušu. Želim da radim ono što volim i što me ispunjava. Želim da nikada ne pokleknem pred izazovom ili preprekom. Želim da hrabro koračam napred. Želim da uvek imam svoje mišljenje, i poštujem ga. Želim da ne dozvolim nikome da mnome upravlja. Želim da zauvek ostamem dete u duši. Želim da budem dobar čovek. Želim da sam uvek ponosna na sebe. Želim da nikada ne zaboravim ko sam i odakle potičem. Želim da u živim život, a ne životarim.

Želim da svoje trenutke sadašnjosti učinim vredne pamćenja.

Ponedeljak ujutru. Iz sna me budi brat, ne bi li mi saopštio da upravo polazi u školu i ja ostajem sama u kući. Mrsko mi je da ustanem iz toplog kreveta, ali ipak to činim. Sanjivo trljajući oči, silazim niz stepenie, a potom zaključavam vrata za njim, i otpočinjem svoju jutarnju rutinu. Najradije bih se vratila u krevet - pa ipak je hladno zimsko jutro. Međutim, obaveze i planovi koji me čekaju, ne dozvoljavaju mi to. A i već sam se rasanila.

Zatežem posteljinu na neurednom krevetu, koji još miriše na san. Radim neke lagane vežbe, ne bih li se prodrmala i čila započela dan. Sama sam, pa je i kuhinja samo moja. Volim da eksperimentišem sa doručkom, pogotovo ponedeljkom. Uz laganu muziku u pozadini, doručkujem, razmišljajući o tome zašto ljudi ne vole ponedeljak. Zašto je prvi dan sedmice toliko omražen? Zašto ljudi nerado misle o njemu? Ta nije li to radni dan, kao i svaki drugi? Samo što ponedeljak ima nešto što ostali dani nemaju, a to je inspiracija i motivacija kakvu samo jedan početak može pružiti.

Nije li divan osećaj znati da smo na pragu nečeg novog, nečeg što tek počinje? Nije li lepo kada se nalazimo ispred jednog novog dana, nove sedmice? Do sledećeg, ispred nas je čak njih sedam, od po 24 časa. Zamislite samo koliko toga možemo učiniti u tako kratkom, a opet dugom, periodu. Koliko toga čeka na nas, izazovi, ciljevi, zadovoljstva... Koliko toga treba da proživimo, da se smejemo, da uživamo.

Samo je potrebno malo se zaustaviti, udahnuti duboko. Osetiti jutro, pribrati misli... i zakoračiti u jedan novi početak.

Nemojte mrzeti ponedeljak, radujte mu se. Budite zahvalni na svemu što vam pruža, i cenite svaki novi koji dočekate.

Živimo u takovm vremenu kada imamo osećaj kao da je sve manje dobrih ljudi oko nas. Plašimo se šta će neko posmisliti ili da li ćemo nekoga naljutiti i uvrediti svojim stavom, rečima. Ne osećamo kao da su svi uvek tu za nas, iako mi za njih jesmo. Dajemo sve od sebe da neke osobe zadržimo u svom životu, čineći i radeći sve za njih, postavljajući ih na prvo mesto. Iznemoglo činimo sve ne bismo li ih čvrsto zdržali tu gde jesu, pored nas. Neki ljudi su nam bitniji od sebe samih, guramo ih ispred svih svojih osećanja i potreba, a ne razmišljamo da li bi izvesna osoba makar delić toga pružila kada smo mi u pitanju.

Ja sam osoba koja voli ljude, i u svakome koga poznaje, ili ne poznaje, pokušava da izmami ono najbolje. U stanju sam da 'kopam' po nečijoj ličnosti, i uporno tražim makar malu naznaku dobrodušnosti. Često postavljam tuđe želje i potrebe kao prioritete. Bezmalo mnogo puta sam prvo odradila nešto za drugoga, a potom za sebe. Nisam umela da kažem ne, makar u pitanju bile najbanalnije sitnice. Nisam volelela da se svađam i raspravljam, već me je činilo srećnom da vidim osmehe na licima oko sebe, pa makar to nekada značilo da sebe stavim u drugi plan.

Ne više. Mnogo toga sam shvatila, i promenila. Veliki broj osoba oko kojih se trudimo, ne mari za nas ni mrvicu. Ne bi oni činili za nas toliko, ne bi razmišljaji, cenili. Oni su prosto sebi na prvom mestu, a za druge ih i nije mnogo briga. Ja sam shvatila manu njihovog razmišljanja, ali i jednu vrlo dobru stranu. A to je da uvek, bilo gde i bilo kada, treba da smo sebi najbitniji i  na prvom mestu. To ne znači da treba da budemo sebični i ne mislimo nimalo na druge, ali znači da moramo naučiti da sebe poštujemo više od ostalih, makar malo. Znate ono, Kad svi odu, ko nam ostane? - Mi sami. I upravu je onaj ko je to rekao. Koliko god dobrog drugima činili, ta neće svako od njih istom merom nama uzvratiti. Nekima smo bitni, nekima ne, i to će uvek tako biti.




Dakle, činite sve ono što prvenstveno vas usrećuje, jer niko vam ne može podariti osmeh i lični uspeh, do vi sami. Budite dobre osobe, pomažite ljudima, činite dobra dela, ali upamtite da sve gubi smisao ako nešto ne radite iz ljubavi, ako vam ne pričinjava zadovoljstvo, ili prihvatate protiv svoje svoje. Ne dozvolite da vaši snovi i ciljevi ispaštaju zbog drugih, pogotovo onih koji vam ni hvala neće reći za sve dobro što su od vas dobili. Niko nema prava da vam oduzima vaše vreme, i vaš život. I niko nije dovoljno vredan da zbog njega odustanete od onoga što vam je zapravo bitno.

Šta vi mislite o ovoj temi?