I konačno je došao trenutak kada vam pišem o svom fotoaparatu. Iako ga ima već više od pola godine, tačnije od 27. juna 2017, ja evo tek sada jedan post posvećujem samo Nidži. Da ne bude zabune, Nidža je ime kojim oslovljavam svoj fotoaparat. Ne znam koliko je to normalno i zdravorazumski, ali navikla sam ja već da ne činim uvek baš najnormlnije stvari. :D

U pitanju je Nikon D3200, sa objektivom Nikkor VR ll 18-55 mm, a to je bilo i najčešće pitanje koje ste mi postavljali - čime fotografišem. Ali, moje slike su pre toga nastajale mobilnim telefonom - Samsung Galaxy Core Prime. Sada se takođe neretko služim kamerom svog novog telefona, a to je LG K10 2017.

Sada kada smo razjasnili neke formalnosti, možemo se vratiti onome ko je zvezda današnjeg posta, a to bi svakako bio Nidža!

Naše nerazdvojno prijateljstvo je započelo, dakle, 27. juna prošle godine, i od tada, Nidža je moj verni sapustnik u svakoj pustolovini, uvek spreman da zabeleži svaku moju avanturu. Naravno, nije sve od samog početka išlo kao podmazano i bilo bajno. Naprotiv, Nidža je i više nego komplikovaniji od mog telefona, pa je iziskivao dosta slobodnog vremena, ne bih li se ja dobrano posvetila otkrivanju čemu koje dugme ili opcija služi - ako sam želela da napravim dobru i kvalitetnu fotografiju.

Ali tu su uvek razni sajtovi, klipovi na jutjubu, priručnik koji se uz aparat dobija... Zatim neki dobar fotošop, i naravno, prijatelji ili članovi porodice kojima nikada ne dosadi pojavljivanje ispred mog objektiva. Od kako sam kupila Nidžu, ni jedno moje putovanje ili svečaniji događaj kome sam prisutvovala, nisu prošli bez da na rame okačim torbu u kojoj stoji aparat sa još nekom neophodnom opremom.

Ovaj post nije nikakva recenzija, jer ipak je ovo moj prvi fotoaparat i  ne bih ga mogla upoređivati sa drugim modelima ili markama. Ono što želim da kažem jeste da sam ja njime mnogo zadovoljna i najiskrenije srećna što ga imam, jer samo ja znam koliko volim fotografiju i koliko sam ga samo želela.
Poenta jeste da ako nešto želite, treba u to i da investirate. Verujte, isplatiće se, a ako nikako drugačije, onda kroz osmeh na vašem licu svaki put kada ga uzmete u ruke. E taj osećaj, ništa vam ne može zameniti..
 

Prošlo je neko vreme od mog poslednjeg posta. Napravila sam pauzu nešto jaču od mesec dana, i to vreme nepisanja sam iskoristila da malo porazmislim o svemu. Razmišljala sam o smislu bloga, o svojim tekstovima, načinu na koji se oni menjaju s vremenom, o svojim hobijima, o onome šta želim zapravo... Došla sam do zaključka da mi ovaj moj blog znači više nego što sam mislila.

Gore spomenuto vreme nepisanja odnosilo se samo na blog, i ova vrsta pismenog izražavanja mi je jako nedostajala. Bila sam ja aktivna na tom polju, nisam zapostavila knjigu kojom se bavim, ili neke privatne tekstove, ali uprkos svemu tome, obraćanje vama, međusobna interakcija, iznošenje sopstvenih misli i ideja... zapravo sve što čini ovaj moj blog svet, lični internet kutak, sve to mi je nedostajalo. Sada sam sigurna da, uprkos generalnoj sve većoj ljudskoj nezainteresovanosti za pisanu reč, uprkos tome što se većina toga svela na lični interes, internet popularnost i dobijanje besplatnih stvari, uprkos nekreativnosti, neambicioznošću, monotonošću i nedostižnim standardima koje pojedinci postavljaju a kojima smo neretko okruženi, ja, eto, neću odustati od blogosfere, za koju moramo nažalost priznati da nije u svom najboljem izdanju ovih dana. Ali, ja smatram da zajedno možemo da vratimo blogosferi njen pun sjaj, da učinimo nešto veliko, i još veće, samo dok radimo ono što volimo i ne zanosimo se masom koja ide u pogrešnom pravcu.

Birajte svoj put sami.

Čitamo se dalje!

Mlada sam, ali mogu se pohvaliti činjenicom da me je 21. vek, baš ovaj u kome živimo, naučio mnogo čemu. Za početak, davno sam shvatila da je svako kovač sopstvene sreće, i da su ljudi ti u čijim se rukama konci nalaze. Oni strvaraju izume, uništavaju prirodu, postavljaju standarde i određuju šta je to društveno prihvatljivo, a šta ne, kritikuju i osuđuju, biraju put svoje sudbine, istovremeno se žaleći na isti. Sve u svemu, ljudi su ti koji  biraju da vode jedan užurbani život, a da pritom veoma često padaju i sapliću se o zamke koje su sami postavili.

Međutim, kažu da gde postoji crno, postoji i belo. Samim tim, ljudi su zaslužni za lepa umetnička dela, divne knjige koje postoje, osmehe koje upućuju jedni drugima, bezbednost svojih kućnih ljubimaca, zaslužni su za pripremanje ukusnih kolača, pisanje emotivnih stihova, gajenje šarenog cveća, voća i raskošnih vrteva, zaslužni za popodnevna ispijanja kafa ili čajeva, uživanje u dugim razgovorima, igranje na drvenoj pozornici ili filmskom platnu, za sopstveno radovanje sitnicama i usmeravanje lične pažnje na ono što zaista vredi. Ljudi su ti kojima je podarena pamet da misle, donose odluke i biraju na koj inačin će svoju kreativnost iskoristiti. Ljudi su ti koji mogu da izaberu.

Ti si čovek, imaš pravo da misliš svojom glavom i da jedino čemu ćeš se povinovati budu tvoje želje i tvoje potrebe. Biraj da ne žuriš, da ne trčiš kroz ovaj lepi život u kome si se zadesio. Biraj da mudro koristiš ono što ti je priroda dala, i da još mudrije i sa zahvalnošću vratiš. Biraj da stvaraš, da upotrebljavaš maštu, da otkrivaš šta je život, i šta za tebe on predstavlja. Biraj da pomažeš drgima, da budeš dobar i pošten, da znaš koji su prioriteti i šta je ono do čega ti je iskreno stalo. Biraj da voliš, da osećaš, da opraštaš drugima, sebi... Biraj da sve što radiš radiš i prihvataš sa osmehom. Biraj da živiš život punim plućima, jer samo jedan imaš.


Email: blog.teenqueen@gmail.com
Instagram: laananass
Prtethodni post: Prioritet ili navika?

Pre 17godina, peti januar je postao jedan bitan datum u mojoj porodici. Nekoliko godina kasnije, i meni se omilio kada sam postala svesna njegovog značaja. Otada, svake polovine decembra ja nesvesno počnem da odbrojavam dane i radujem se tom petom između novogodišnje noći i Božića. Tog dana, telefon bruji od poruka i poziva. Čak i oni koji dolaze sa fiksnog telefona, zasigurno su upućeni meni. Tog dana, dobijam poklone od meni veoma dragih osoba. Tog dana duvam svećice i sečem tortu, a uzimam i prvo parče - ono koje je nepisanim pravilom obećano slavljeniku. Tog dana, petog januara, proslavljam svoj rođendan.

Danas je jedan od takvih dana. Budim se ranije nego inače, iako je raspust. Ulazim u dnevnu sobu sva nasmejana, a brat mi čestita divan dan. Spremam 'specijalan' doručak i sporo jedem, usput odgovaram na poruke i čujem se sa mamom i tatom koji su na poslu, ali misle na mene. 

Ostatak dana se osećam nekako posebno, svečano, ipak imam jednu godinu više no juče, pa je red da se polako privikavam na tu činjenicu.



Kako postajem starija, to mi je teže da shvatim da više nisam tako mala i da se, polako ali sigurno, sada već približavam punoletstvu. Počinjem da shvatam neke stvari, da budem svesna izvesnih činejnica, da sumiram ono što već znam, obećavam sebi, zadajem nove zadatke i prioritete... Iako se svakoga dana trudim da beskrajno poštujem sebe i držim se svojih stavova, nekako na svoj rođendan osećam potrebu da se malo zaustavim, porazmislim, preispitam sebe, i što je najbitnije, obećam.

Ove godine, u pauzi između odgovaranja na poruke, premazivanja kiflica i posipanja susamom, šminkanja, pravljenja mesta na čiviluku za jakne u predsoblju, i ostalih rođendanskih obaveza, ja zasigurno nađem vreme koje posvetim sebi. Ovog dana, evo baš sada i ovog trenutka, ja obećavam sebi da ću se potruditi da mi ovo bude najlepša godina života do sada.

 Zabranjujem sebi provođenje vremena sa osobama sa kojima naprosto ne mogu pronaći zajednički jezik. Zabranjujem sebi nerviranja oko sitnica, ili onoga na šta najverovatnije ne mogu uticati. Zabranjujem sebi da budem previše dobra i dajem mnogo sebe onima koji ni mrvu nisu zaslužili. S druge strane, opraštam sebi na svim greškama koje sam ikada načinila. Shvatam da sam čovek, da imam mane i nisam bezgrešna ili savršena, te opraštam sebi na svakoj 'gluposti' koju sam ikada sbi dozvolila. Obećavam da ću nastaviti da otkrivam sebe, ulažem u ono što volim, radim ono u čemu uživam, ma šta god to tog trenutka bilo. Neću se prisiljavati na druženje sa osobama samo iz navike, niti na bavljenje aktivnostima koje su me nekada interesovale, a više mi ne pričinjavaju zadovoljstvo. Bitni su prioriteti, a ne glupe navike. Obećavam sebi da se neću zanemarivati, da ću nesebično biti sebi na prvom mestu, da ću prihvatati pad ili onda kad nisam u pravu, ali i da ći braniti sebe kada jesam. Ili ću se prosto povući onda kada znam da od objašnjavanja vajde nema, i da ništa time ne dobijam. Zabranjujem sebi da ikada  menjam sopstvene ciljeve i stavove zarad tudjeg mišljenja. Poštovaću sebe i svoje odluke maksimalno. Neću kriviti sebe za ono za sta nisam kriva, ali ću pohvaliti i biti ponosna zbog ličnih uspeha.
Obećavam sebi da ću se truditi da budem uvek nasmejana i pozitivna, da neću prestati ikada da maštam i stvaram, i ispoljavam sopstvenu kreativnost, jer to je otprilike ono što je meni najbitnije, i što mom životu pruža određeni smisao.

Srećan mi sedamnaesti.


post pisan 5.1.2018.

Email: blog.teenqueen@gmail.com
Instagram: laananass
Prehodni post: 'Nova godina, nova ja' i ostale praznične laži

Tražim prave reči da započnem svoj prvi post u 2018. godini, ali ne uspevam da ih pronađem. Možda je tako jer prave reči ne postoje, ne mogu se samo stvoriti i stajati mi nad glavom, usput ispisujući tekst mi smo prave reči. Ono što mislim, to ću i napisati, pa ako mi se dopadne, ispostaviće se pravim. 

Pre svega želim da vam poželim srećnu Novu godinu i sve praznike oko nje. Želim vam mnogo mnogo sreće, zdravlja i ljubavi, i iako mnogi to kažu reda radi, ja se od srca nadam da će nam ove tri stvari svima ispuniti predstojeću godiu. Jer ako sam nešto u 2017. naučila, a to je da ako se nema zdravlja, sreća ne može biti zadovoljena. A ako nismo okruženi ljubavlju i iskrenim prijateljima, ni ono što narušava zdravlje ne može se premostiti.

 Pred nama je jedna sasvim nova godina, ili što bi drugi rekli, nove šanse, nove avanture, nova zbivanja, planovi, odluke... Sve to stoji, ali zar je zaista potrebna nova godina da bismo nešto uradili od svojih života? Zar je potrebno da sat otkuca ponoć, a na telefonu piše 1. januar da bismo se trgli i konačno krenuli u ostvarivanje sopstvenih ciljeva? Reći ću vam nešto - ništa od toga nije neophodno. To što ste živi i što ste sada tu gde jeste, e to je sasvim dovoljno. Treba vam još samo malo volje i hrabrosti, jer verujem da snova imate. Verujte sebi da ste spremni da sada, baš sada i ovog trenutka, učinite prvi korak, makar malecki, ali korak ka ispunjenju jednog sna. Ne treba da se plašite da radite ono što volite, ne treba da čekate sutra, jer sutra neće ništa promeniti ako vi razmišljate kako ćete početi od sledećeg ponedeljka, sledećeg prvog u mesecu, sledeće godine čak.

Ali ako i razmišljate tako, reću ću vam da je ova godina već počela, januar takođe, a prvi je bio u ponedeljak. Da li ste već otpočeli sa onim što ste sebi u novogodišnjoj noći obećali? Nadam se da jeste, jer ako niste, brzo treba da uzmete papir i olovku u ruke, ispišete svoje ciljeve i prioritete, i da prionete na posao. 

Vreme prolazi, sat otkucava, a 2018. je pred nama. Želim vam mnogo uspeha u svemu što radite, ali da to bude ono što volite i u čemu pronalaziite se. Želim vam da uživate u svakom danu i da na kraju istog budete zahvalni na svemu što ste proživeli. Želim vam da se radujete izazovima i prihvatate ih uzdignute glave, u nadi da ćete dati sve od sebe i zablistati. Želim vam da budete svoji i radite na sebi, da vas tuđe mišljenje ne dodiruje sve dok ste vi srećni i zadovoljni sobom. Okruite se aurom pozitive i pokažite sebi koliki ste borac. 

Svaki dan je sjajna prilika da se započne nešto novo, stoga ne čekajte ni petak, ni ponedeljak, ni idući mesec, već odmah započnite nešto veliko, nešto obećavajuće, a usput se smejte i ne dozvolite išta da kvari tu prelepu sliku vas. Srećna Nova godina!

Koji je vaš najveći plan za predstojeću godinu?

Email: blog.teenqueen@gmail.com

Instagram: laananass

Prethpodni post: Kako preživeti pretprazničnu euforiju bez napada panike i stresa?