Svako ko živi u gradu, pogotovo u nekom velikom i urbanijem, zna kako leto može biti isuviše pakleno. Zna da visoke temperature, ogromne vrućine, gužve u saobraćaju... itekako su nekada mučni. Veliki broj automobila, gradskog prevoza, buke... Život u gradu je zaista divan, i ima itekako svojih prednosti, ali isto tako ima i mana koje su neizbežne i prosto kvare sliku o jednoj gradskoj sredini. Letos sam imala priliku, da se izolujem iz svog voljenog Beograda i otputujem, a usput posetim i prababu koja živi na selu.

Kao mala, svako leto sam odlazila kod nje, nekad i na par nedelja, i zaista svaki put uživala u čarima pravog seoskog života. Koliko god da volim Beograd, mnogo mi prija da, makar i na par dana, promenim svoje okruženje i dnevnu rutinu, i osetim kako je to živeti potpuno drugačiujim načinom života, načinom na koji svakako nisam navikla.

Volim svež vazduh koji me opija danonoćno. Volim pogled na horizont i liniju spajanja neba i planina. Volim petlove koji ranom zorom kukuriču i bude me. Volim sve domaće životinje koje na imanju zateknem. Volim miris svežeg i stoprocentno prirodnog voća i povrća. Volim plastenike i zalivanje biljaka. Volim večernju tišinu i jedva čujni zvuk zrikavaca. Volim da se vozim traktorem. Volim pravu domaću pitu za doručak. Volim da posmatram pradedu kako muze kravu, ili kroti tele.Volim tihe letnje noći, bez ijednog zvuka saobraćaja. Volim izgled malih kuća starih decenijama, koje odišu prošlošću. Volim crnobele fotografije na zidu, uslikane u vreme kada je moja baba bila devojčica. Volim da se šetam šumom i berem trešnje i divlje jagode. Volim da budem smotana i istim tim trešnjama isprljam belu majicu. Volim miris prirode. Volim da je fotografišem, kao i sve ono što nemam priliku da vidim u gradu. Volim svaki trenutak koji sam provela u tom seocetu na jugu Srbije, i nedostaje mi vreme kada sam bila mala i trčala za kokoškama po drvorištu, pazeći da ne ugazim slučajno u njihov izmet, jer znam da bi me mama grdila.

Malo je reći da volim život na selu, iako nisam često u prilici da ga iskusim. Trenutke koje provedem u tom seocetu, koje polako odumire, smatram izuzetno dragocenima. Kvalitetno sam provodila vreme i stvarala uspomene, i neizmerno sam zahvalna na tome. Zaista je tužno što su tamošnji žitelji samo stara lica, i retkost je videti ikoga mladog, jer je prioda zaista divna, i vredno je videti sve lepote koje se kriju izvan gradske vreve. Tužno je i to što nema ko da obilazi ta stara lica, da jednog dana nastavi tamo gde su oni stali i uloži u prirodne lepote. Sve u svemu, ako imate nekoga ko živi na selu, nikako ne propustite priliku da ga posetite, makar jednom godišnje, jer ćete iskusiti nešto neverovatno i saznati kako to izgleda život na pravom selu, i koliko se razlikuje od vaše uobičajene svakodnevnice u gradu.

Uživajte u slikama. 

A sada da vas malo iznenadim, pa evo i par slika iz 2004. godine, kada je meni bilo samo 3.

Email: blog.teenqueen@gmail.com

Prethodni post: ''Krećem u srednju i ne poznajem nikoga u novom odeljenju''

Da li ste ikada iskusili život na selu?

Ii, evo mene sa još jednim postom koji se tiče škole. Kako sam ovog leta bila malo zauzetija no što sam očekivala, tako je i moja neredovnost na blogu bila izraženija, te se nisam upustila u pisanje postova sa aktuelnom back to school temom. Zapravo, odlučila sam da neću ni imati seriju postova, jer meni iskreno nije zamljivo da čitam zaredom one sa istom tematikom, pa ni ja sadržaj ovde neću okrenuti u tom pravcu. Naime, školska godina je otpočela, trajaće dobrih 10 meseci, sa pauzama, ali kraj avgusta i početak septembra nisu jedini period kada sam inspirisana da pišem o ustanovama u koje svakodnevno (ne)rado odlazimo i o tome kako ih što bezbolnije i srećnije preživeti.
Dakle, školski dani su pred nama, neki učenici su po prvi put kročili u svoje škole, a neredak je slučaj da se prvaci srednjoškolci zadese u odeljenju gde im apsolutno nijedno lice nije od ranije poznato. Tu nastupam ja, sa današnjim postom, i otklanjam od vas svaku sumnju i strah koji ste razvili kada ste primetili da kraj vas nema druga ili drugaruce iz osnovne škole.

Za početak treba znati da vi niste jedini u novom odeljenju, i niste jedini kome su sva lica nepoznata. Koliko god da ste vi uplašeni i zbunjeni, toliko je i devojčica koja sedi pored vas, a možda i duplo više onaj dečak iz poslednje klupe.
Novi početak nije lak, i svima nam je jednostavnije kada kraj sebe imamo nešto poznato, kada nije sve oko nas npredvidivo i neočekivano. Ali uklopićete se. Znam da hoćete. Potrebno je vreme, a vi ga imate koliko želite. Potrebno je biti ljubazan prema svima, bar na početku. Biti otvoren, druželjubiv, spreman za konverzaciju. Prići nekome prvi, udeliti kompliment, ponuditi slobodno mesto kraj sebe u klupi... A onda razgovor počne sam od sebe da se razvija, i početak jedne sasvim nove priče je pred vama. Možda će se ona završiti već do kraja sledećeg časa, a možda će se njeni nastavci ispisivati godinama dalje, do kraja srednje srednje škole, pa i još.
Toliko je toga što treba u srednjoj školi da otkjrijete, upoznate, saznate o sebi, o drugima... I svi koji smo završili osnovnu, kroz to smo prošli. Samo polako, dan za danom će biti sve lakše, i lepše, a usput je zanimljivo suočavati se sa nečim nepoznatim, polako osvajajući teritoriju i gradeći svoje mesto. Samo je bitno da se ne bojite, jer za tim apsolutno nema potrebe. Budite veseli i nasmejani, spremni da pronađete prijatelje i osobe sa sličnim interesovanjima. Samo upamtite, nikako se nemojte pretvarati da ste neko ko niste zarad dobijanja sipmatija drugova iz odeljenja, jer na taj način nećete ostvariti kontakt sa osobama koje vam zaista priaju, a pritom ćete se i vi loše osećati jer ste u društvu u kom se govori ili radi ono što vas ne interesuje. I nemojte biti preosetljivi na sve što čujete ili vidite, kao ni pregrubi ili odbojni prema drugima, jer ipak na taj način nećete otaviti dobar prvi utisak i utisak tražim prijatelja uopšte. Pružite ljudima priliku i ne osuđujte na prvu loptu, jer ne želite ni drugi prema vama tako oda se ponašaju. Pokažite svoj stav ali i da ste prijateljski nastrojeni.Dokazano je da većina prijateljstava za ceo život potiče iz srednje škole, ne iz osnovne, te se opustite maksimalno, nabacite osmeh na lice, i samo pozitivno. Za strah i paniku nema mesta, jer ne vode ničemu, a kako vreme prolazi, i sami ćete se u isto uveriti.
Srećno, verujem u vas!

Kako ste proveli prvu nedelju škole?

Email: blog.teenqueen@gmail.com
Instagram: laananass
Prethodni post: Spremna za novu školsku godinu?

Svesna današnjeg datuma, a svesna i sutrašnjeg, kuckam ovaj post kao jedno zbogom avgustu, zbogom letnjem raspustu, i zdravo prvom septembru i novoj školskoj godini. 

Šta reći sad, da je brzo prošlo, nije, da se razvuklo na mesece i godine, opet nije. Da sam vreme uzaludno potrošila i lenčareći ne radila ništa, svakako da nije. Ne, ja sam svoj letnji rasput jako lepo provela, i može se reći da mi je ovo najbolji do sada. Putovanja, druženja, upoznavanje, fotografisanje, pisanje, osmesi, avanture... Ta malo je reći da sam protekla dva i kusur meseca zaista uživala i prepustila se čarima leta, ako tako mogu da se izrazim. Ali sada, pa, sada je došao prvo septembar. Došlo vreme kada se polazi u školu, neko po prvi put, a neko po drugi, treći, ili četvrti, gazi istim hodnikom i seda u dobro poznate drvene klupe. Došlo je vreme kada se iz ormara vade torbe, rančevi, kada se po fiokama kopa u potrazi za zaostalim priborom za pisanje, kada se odlazi u knjižare sa namerom da se šačica pronađenih olovaka i svezaka u kući obnovi, da se biraju najlepše sveske, i kupe flomasteri ili tempere, iako dobro znamo da nam neće biti potrebni u školi. Vreme kada se i ormar obnavlja, kada se kupuju nove patike, one za školu. Vreme kada se ne ostaje do kasno noću budan, a ustaje se u cik zore.Vreme kada se alarm navija u zoru. Vreme kada se omrzne pesma koja je postavljena za isti taj alarm.  Vreme kada se vraćamo novim obavezama, i starim navikama. Vreme kada postajemo odgovorniji, kada postajemo oni stariji u školskom hodniku. Vreme kada se hvatamo za glavu što nismo čitali lektire tokom raspusta, a već druge nedelje se radi ona obimna.Vreme kada prevrćemo očima na činjenicu da ćemo neke osobe gledati svakoga dana, a opet smo srećni što se sastajemo sa onima koji su nam dva meseca falili. Vreme kada ponovo znamo koji je dan u nedelji, i u skoro svakom trenutku koliko je sati. Vreme kada se uči redovno, svakog dana, sa dozvoljenim povremenim zabušavanjem. Vreme kada se traže stariji đaci da nam prodaju polovne knjige. Vreme kada se u vazduhu oseća nadoleća jesen. Došlo je vreme kada još jedno leto i raspust postaju divna uspomena. Došlo je vreme za promene, vreme za nove avanture i doživljaje. Došlo je vreme nove školske godine. 

Srećno!

U koji razred ste pošli?

Kako ste proveli svoj letnji raspust?

Email: blog.teenqueen@gmail.com

Instagram: laananass

Prethodni post: Jer sećanja blede, a fotografije traju večno...

Čitajući knjige, često naiđem na neke rečenice koje me zadive, ostave utisak na mene i prosto poželim da ih upamtim. Nekada ih podvučem, možda zapišem stranu, a neretko i prepišem na papir reči kojima me je pisac oduševio. Nedavno sam se zabavljala jednom knjigom poznate Aleksandre Poter, i udubljujući se u dijalog dve osobe, naišla sam na deo kada je jedan od likova pomenuo moto svoje fotografske radnje - sećanja blede, a fotografije traju večno... Kako se i sama bavim fotografijom, i često razmišljam o njoj, ovu rečenicu sam odmah zabeležila i evo sada kuckam post upravo o tome.

Pomislila sam koliko je zapravo bitno praviti fotografije i koliko su samo one značajne u našim životima. Ne, ne mislim na glupiranje i nekontrolisano slikanje sebe prednjom kamerom, ili slikanje svake mrvice u svom tanjiru, već mislim na prave fotografije, one koje će nas posle par meseci ili godina, podsetiti na divne događaje od ranije u kojima smo uživali i prisustvovali. Samo jedan pogled na takvu sliku, može vas vratiti decenijama nazad u prošlost, probuditi stara osećanja i nagnati da iznova proživimo nešto čega se sada rado sećamo.

Bilo da imate mobilni telefon, običan ili profesionlani fotoaparat, bitno je da stvarate fotografije. Samo nekoliko njih, i vama će biti dosta. Samo par puta klik i obezbedili ste sebi jedan divan poklon, poklon u kome ćete tek u budućnosti uživati. Zato nemojte oklevati, ne plašite se da stojite pred objektivom, ne mislite da niste fotogenični... Samo se opustite, nasmejte, i budite prirodni, a fotografija i uspomena koju stvorite, već će odratidi svoj posao kad tad. 

Danas nije moderno toliko kao pre, ali izrađivanje fotografija je jedna divna stvar. Nije isto gledati je na malom ili velikom ekranu, i u rukama držati pravu sliku, pomalo pohabanu, ali sa mirisom prošlosti na sebi. Nije isto, i to vam potvrđujem. Šta ćete kada nestane struje, kada se kompjuter pokvari, kada se neki fajl obriše? Fotografiju koju držite u ruci ništa ne može izbrisati. Ne dozvolite da se dogodi nešto pa da zauvek izgubite svoje malo neprocenjivo blago. Ipak, ne možemo sve sami upamtiti, ne možemo se uvek svega podsetiti, jer sećanja blede, ali zato fotografije traju večno.

Volite li da izrađujete fotografije?

Da li zapisujete rečenice iz knjiga koje vam se svide?

Instagram: laananass

Email: blog.teenqueen@gmail.com

Prethodni post: Krivi za greške, odgovorni za uspeh

 Danas, često smo skloni tome da hvalimo sebe i svoje uspehe, ali kada se dogodi nekakav ispad neretki su slučajevi da krivimo sebe, kažnjavamo i osuđujemo, a potom neko vreme lupamo glavu i mislimo o svojim lošim postupcima. Skloni smo da se ljutimo na sebe zbog raznoraznih neuspeha, da ne dozvolimo da oprostimo sebi, uprkos tome što se situacija popravlja, uprkos tome što problem nije više toliko veliki kakav je pri početku bio. Danas vam pišem post u kome ću vas ubediti da koliko god bili krivi za sopstvene pogreške, toliko smo i odgovorni za svoje uspehe i hod uzlaznom linijom.


Ljudi smo. Nismo bezgrešni, koliko god smatrali da to treba da budemo ili da neki jesu. Moram vas razočarati, ali niko nije. Nažalost, ili na sreću, ne postoji osoba koja se rodila perfektna, koja ima perfektne prijatelje, koja ima perfektan odnos sa svim ljudima, koja sve radi perfektno, koja... Pa, ne postoji osoba sa savršeno perfektnim životom. Savršenost je precenjena. Pa ko može da izdrži sav taj teret na sebi, da pokazuje odličan rezultat u svakom segmentu svog života, i još da se dopadne apsolutno svim osobama iz svog okruženja? Priznaćete, niko. A kada pogledam, zapitam se da li i postoji neko ko bi želeo da je toliko savršen i da vodi toliko perfektan i monoton život. Ja zasigurno nisam jedna od takvih, i meni zaista ne zvuči jednostavno i interesantno da se družim baš sa svima, svima odgovaram, da se moje mišljenje sa svačijim podudara... To zapravo nije uopšte normalno, i mi moramo da imamo sopstveno mišljenje, formirano našim ličnim iskustvima, i nikako da ga ne menjamo zbog neke, ma bilo koje, osobe.


Gledajte na to ovako, šta god da se loše dogodi u vašem životu, za to ste krivi vi ili neko drugi. Kada ste krivi vi, ono što možete da uradite jeste jedino da ne krivite sebe, iako ste svesni da krivac zapravo leži u vama. Međutim, problem se sam od sebe neće rešiti, a ako vi budete zaokupljeni sopstvenom krivicom, padnete u očaj, i slično, tek tada nikada nećete izaći iz problema. Zato, potrebno je oprostiti sebi, jer je to nešto najlepše što za sebe možete učiniti. A onda, kada se pomirite sa tim da je do problema već došlo, onda je vreme da počnete sa racionalnim razmišljanjem. Pa kada se već prvi rezultati budu videli, kada problem preatane da bude tako veliki i strašan, e tada je konačno vreme da prestanete da se osećate loše i krivima, već ponosnim na sebe zbog ostvarenih odličnih rezultata. Nije prijatno kada znamo da smo krivi za grešku, ali je itekako lepo kada smo upravo mi, i niko drugi, odgovorni i zaslužni za lični uspeh i rešenje problema koji nas je poljuljao.


Šta vi mislite o ovoj temi?